Reformisana episkopalna crkva - Beograd

Walking Humbly

2011-12-29T00:03:00.002+01:00

Micah 6:1-8

In the first two verses of chapter six, the prophet Micah takes us into a courtroom where we are told to "plead our case." We, as the accused, sit in the box. The mountains and hills that have been around since the beginning and have seen everything are the witnesses for the prosecution. To our horror, we discover that the prosecutor is God. And the charge is that we have failed to remember.

In verses three to five, the prosecutor God makes his case against us. He sticks his prophetic finger in our face and demands to know, "What have I done to you? What right do you have to turn away from me, to forget that it was I who brought you out of slavery, gave you a place among the nations, and redeemed you with saving acts? How dare you forget that your life has been created and sustained by my love?"

Notice, unlike other prophets, Micah isn't concerned that we have broken laws. He's concerned that we have broken the heart of God by failing to remember that life is a gracious gift. From the first days after the Exodus, for that matter from the first days after creation, humanity has had a hard time remembering that we live in God's hands. "When you were born, who gave you life? When you were in trouble, who rescued you from disease, the old addictions, bad relationships, and the lost dreams? When you were alone, who gave you every relationship you now cherish?" The sacred prosecutor is unrelenting. "You dared to forget that it was all a gift from me!"

This is a very serious charge, because every time we forget that we exist by the hand of God we begin to act like gods ourselves. Then the worst things start to happen. When mortals try to act like gods they only hurt others.

In the words of Karl Barth, "All sin is rooted in a lack of gratitude." When our hearts are not filled with thanksgiving for what God has done, they are inevitably filled with anxiety over what we have not done. And out of anxiety about ourselves we fail to care for others with the steadfast love with which God has cared for us.

As Micah continues his courtroom drama in verses six and seven, we make our meager defense. "With what shall I come before the Lord, and bow myself before God on high?" We ask ourselves what God wants, and how much we have to give him to take care of this problem. "Shall I come before him with burnt offerings, with calves a year old? Will the Lord be pleased with thousands of rams, with ten thousand rivers of oil? Shall I give my firstborn for my transgressions?"

These are bad questions, corrupt questions, asked by people trying to bribe their way out of trouble. The questions reveal only how little we remember. The reason God dragged us into court in the first place is we keep acting like we are the gods and he is the one looking for a hand out. This isn't about what God needs. It's all about your calling to live like a man or woman who needs your God.

By the time he gets to verse eight, Micah can't stand it anymore. So he breaks into his own story to speak directly to us. "He has told you, O mortal, what is good." In other words, don't keep asking God what you are supposed to do. And don't keep avoiding your calling with your favorite defense of being confused. "He has told you, O mortal, what is good; and what does the Lord require of you but to do justice, and to love kindness, and to walk humbly with your God."

The most important thing to remember about the requirement to do justice is that you must never, ever confuse it with believing in justice. God is not impressed with the sincerity of our beliefs about social justice or with our ability to lobby for justice, vote for justice, or demand justice for ourselves.

The prophets of the Old Testament do not give us their theory on justice. They just walked the streets of Israel and Judea and were so horrified by what they saw that they told the people to start doing justice, or stop calling themselves the people of God. Similarly, the New Testament tells us nothing about Jesus' personal opinions on justice issues. He resisted the public debates of his day over what should be done with the Samaritan issue, taxation issue, adultery issue, or the Roman occupying army issue. Instead Jesus cared for the people who had been beaten down by these issues, and thus, he did justice.

I believe we all need to have thoughtful positions on the issues that confront our society, but I also believe that is a pretty easy thing. What is much harder is to follow Jesus as he introduces us to the people behind the issues. Or perhaps under the issues. Every justice issue has names, faces, stories that will break your heart. As the founder of the Sojourner Community Jim Wallis has said, we really have no business talking about "the poor" unless we know people who are poor. Do you know poor people? How do you do justice for them if you don't even know them?

But let's not stop there. How do you do justice to the demands of home, children, aging parents, friends who are in need, work, church, a country at war, and now we are throwing the poor on top of all that? All these demands pull you in a different direction. So if you do the right thing long enough, sincerely enough, hard enough, do you know what you will soon be saying? That there is too much. To do right by one commitment is only to take time and energy away from another. "I can't do justice to all these demands," we finally exclaim. Well, it gets worse. There is another requirement.

What is required is not that you do justice only because it is right, but because you "love kindness." The word for love in the Hebrew here is hesed. It refers to an unshakable, steadfast love that God has shown you. When we add sacred love to justice, it removes the element of giving people what they deserve, which is so often associated with justice, and substitutes giving people what they need. We do this because that is how God responds to us. When he placed his hesed alongside his justice, he chose to give us not what we deserve, but what we need. Which is what we refer to as grace.

God isn't asking you to make sure that every part of your life gets just what it deserves. He is requiring you to give your heart to the needs of others. Isn't that just like the Bible -- to take something difficult and make it impossible?

We wonder how anyone can meet this requirement. "No one can give his heart away so easily and frequently. I don't have that much heart! How can I give my heart to my colleagues, and my family, and the church, the nation, the poor, and all my needy friends? Can't I just fix them?" No. It was that kind of thinking that got you hauled into court by God. Again, you are not a god who can fix people. The requirement is just to do justice with loving kindness. "But," as we protest against our guilt, "No one can love as faithfully and broadly as God does." Right, and that leads us to the third requirement he has always made of mortals, that we walk humbly with our God. As we sincerely seek to fulfill the first two requirements of doing justice and loving steadfastly, we'll inevitably be thrust into the third of walking humbly.

When will you ever have cared for enough of the poor, the sick, or the broken hearted? When are you going to take care of those problems? When will you ever be a good enough parent? When will you ever get the church fully reformed and in order? Never. When will your love ever be as faithful, and steadfast as God's is? Never.

We make that confession, not to get off the hook, but to place ourselves squarely on it. We hold ourselves accountable for doing justice and loving freely, but not because we expect to succeed. Rather, it is because as we try, our hands are kept more tightly within God's hands, and we make room for God to be God.

You do want to do justice. You would never saying you're trying to do injustice. And you do want to be loving. But you're in court before God with the rest of us, because you keep forgetting that you are not in charge. God never asked you to be the Savior. He asks you to remember that you have a Savior, and to walk humbly with him as you attempt justice and love.

To walk humbly means to remember that there is only one Savior, and to remember that what you have received has come from the bounty of his grace, and to remember, with a grateful heart, that you have received in order to give. When you fail at giving, day after day, rather than giving up as one more burned out do-gooder in Washington, you who walk humbly with God will rise the next morning and try again refreshed in the certain knowledge that God is still God. His Son, Jesus Christ, is still risen from the dead. The Spirit is still at work in the world. All that means anything can happen, on any day. Perhaps a little more justice and love will even break into the world through your life.

God doesn't want to keep you in court for your failures. He just wants you to confess that you need him to be a real human being.

Merciful God, when it comes to walking with you, our confidence is more in your hold of our hands than of our grasp of yours. We are humbled by our many failures, and the losses and hurts of life. Most of all we are humbled by your grace, that always finds those who have lost their way and brings them home again.

2011-12-27T01:25:00.006+01:00

24.decembar je Badnji dan crkvama koje su prihvatile Gregorijanski kalendar. U patrijaršijskoj kapeli Sv.Simeona, u Beogradu, održano je svečano bogosluženje po anglikanskom obredu. Bogosluženju je prisustvovao i Patrijarh srpski Irinej.

BLAGOSLOVEN BOŽIĆ

2011-12-23T15:07:00.003+01:00

Pisac Hju Martin u svojoj knjizi govori o čoveku koji je bio grub i neuglađen, koji je prolazeći ulicom ugledao jednu vazu u izlogu i toliko je zavoleo da je odlučio da je kupi. odneo je vazu u svoj dom i stavio na sto. Međutim, ubrzo je shvatio da, iako je to bila mala vaza, stajala je tu kao neka vrsta osude za okolinu. morao je da očisti to mesto da bi postalo vredno te vaze. Zavese su bile prljave i morao je da ih opere. Staroj fotelji više nije bilo mesta u sobi, bile su potrebne nove tapete, tepih je trebalo da opere i postepeno, malo-pomalo cela soba dobila je nov izgled.

Možda smatramo da je sistem vrednovanja Božjeg carsta, koji Isus zahteva od svojih učenika, nedostižna vrednost. Ali imajmo na umu da je prisutnost Isusa Hrista u čovekovom životu ono što će uneti promenu u naš lični život. Isus Hristos će učiniti ono što mi ne možemo, i onda će preko nas učiniti velike duhovne poduhvate u ovome svetu. Zbog toga slobodno možemo zaključiti da hrišćanstvo nije prirodna, zemaljska religija. Ono je natrpirodna religija. Ono nije ništa više nego prenošenje Božje ljubavi u naša sebična srca. Kada se takva promena dogodi u našem životu, sve će postati drugačije.

Ako Bog na ovoj Zemlji nekog zove svojim detetom, zar ja tu istu osobu ne bih morao nazvati svojim bratom? Ako Bog nekog čoveka na ovoj Zemlji prihvata kao svoje dete sa svim njegovim greškama i pogrešnim shvatanjima, bez obzira ko on bio, zar ne bismo isto trebalo da činimo?

Cilj Isusovog dolaska bilo je rušenje zidova i uklanjanje prepreka između Jevreja i neznabožaca, i izdizanje jednog novog čoveka - hrišćanina. Dvadeset vekova kasnije, Isus želi da ponovo ukloni sve prepreke. Ne samo one koje razdvajaju hrišćanina od ateiste, budiste, hinduiste ili muslimana, već prepreke koje razdvajaju i hrišćane, koje razdvajaju sve ljude. Taj zid je visok i čvrst, ali On ga može ukloniti.

I ovog Božića, nega Bogomladenac ukloni sve zidove koje imate u svom životu. Biti hrišćanin, znači biti videlo svetu. Setite se toga i ovog Božića. Ne postoji nešto što se zove tajno učeništvo, jer tajnost uništava učeništvo, ali učeništvo uništava tajnost. Budite hrišćani ali ne samo unutar Crkve. Hrišćanstvo čiji se uticaj završava na crkvenim vratima, nikome ne donosi korist. Ono treba da bude vidljivo na način na koji se ophodimo prema starijima ili podređenima, na način na koji postupamo sa radnicima, u sportskim aktivnostima, dok obedujemo, u našem svakodnevnom govoru, u izboru časopisa ili literature ili bilo čemu drugom. U svakom vidu našeg života ljudi treba da budu uvereni da smo hrišćani. Neka ovaj Božić, donese tu neophodnu promenu u našim životima.

Blagosloven Božić.
vlč.Petar Petrović, MTh

Blessed Christmas!

2011-12-21T19:48:00.001+01:00

Charles Spurgeon wrote in one of his sermons on Isaiah 35,

“If we have a lion-like spirit, let us not imitate the king of beasts in his cruelty to those timid fallow deer that fly before him, but let us place out strength at their service for their help and protection. Let us with downy fingers bind up the wounded heart; with oil and wine let us nourish their fainting spirits. In this battle of life, let the unwounded warriors bear their injured comrades to the rear, bathe their wounds, and cover them from the storm of war. Be gentle with those that are desponding.”

Each one of us in this life reaches points when we are lost to fear and humiliation in the face of powers that appear to have victory. In such moments we are called to minister one another, and to recite and recall for one another that God is coming, and that …the ransomed of the Lord shall return, and come to God, with singing. An everlasting joy shall be upon us and sorrow and sighing shall flee away. So if you feel you have no voice…sing! Even if you can’t hit pitch, the sound of your praise and thanksgiving for redemption is glorious to God’s ears and resounds as mercy throughout creation!

Keep praying. With God nothing shall be impossible. (Luke 1:37) And besides that, He works all things together for good for those who love Him, who are called according to His purpose. (Rom. 8:28) Blessed Christmas!

In the Name of the Father, and of the Son, and of the Holy Spirit. Amen.

Faithfully in Christ,

fr.Petar Petrovic,MTh

Reformed Episcopal Church

DA LI SI SPREMAN?

2011-12-13T00:27:00.002+01:00

Naš Gospod Isus je obećao da će opet doći. Pred svojim učenicima na Maslinskoj gori je opisao znakove koji će prethoditi njegovom povratku. Svoj veliki proročki govor završio je rečima: „Zato budite gotovi, jer će Sin čovečiji doći u čas kada se ne nadate.“ (Matej 24,44)

Živimo na pragu ovog sudbonosnog i veličanstvenog događaja, zato naša prva briga treba da bude da se za taj događaj pripremimo. U čemu se sastoji ta priprema? Kako se možemo pripremiti za Hristov dolazak?

Isus je rekao: „Verujte Boga i mene verujte. Idem da vam pripravim mesto, i kad otidem i pripravim vam mesto, opet ću doći i uzeću vas k sebi da i vi budete gde sam ja.“ (Jovan 14,1-3)

Vera nije samo neko mišljenje, neka apstraktna teorija. To je poverenju u Boga, čvrsto svedočenje da nas Bog ljubi i da želi da se spasemo. Vera obuhvata poslušnost Božijoj reči. To su dva vesla koja mogu da dovedu čamac našeg spasewa u nebesko pristanište. Hrišćanin koji želi da bude spreman za Hristov dolazak veruje u hrista, veruje u Hristov dolazak i trudi se, Božijom milošću, da svoj život dovede u sklad s Božijom rečju.

Hrišćanin koji želi da je spreman za Hristov dolazak želeće da Spasitelj što skorije dođe, radovaće se njegovom dolasku i ljubiće njegov dolazak. Takav je bio odnos apostola Pavla i svih vernih Hristovih sledbenika u prošlosti prema Hristovom drugom dolasku. Uoči svoje mučeničke smrti u Rimu, apostol Pavle je rekao: „Dobar rat ratovah, trku svrših i veru održah. Dalje, dakle, meni je pripravljen venac pravde, koji će mi dati Gospod u dan onaj, pravedni sudija, ali ne samo meni, nego i svima koji se raduju njegovom dolasku.“ (2 Timoteju 4,8)

Hrišćanin koji želi da bude spreman kada Isus bude došao upućivaće svaki dan molitve Bogu: „Da dođe carstvo tvoje.“ (Matej 6,10) Apostol Jovan završava Otkrivenje koje je poslednja knjiga Svetog pisma, molitvom: „Dođi, Gospode Isuse.“

U pismu vernicima solunske ckrkve apostol Pavle ističe čekanje kao zapovest: „I da čekate njegovog Sina s nebesa, koji vaskrse iz mrtvih – Isusa, našeg osloboditelja od gneva koji će doći.“ (1 Solunjanima 1,10)

Glavni cilj vernika apostolske crkve, a to treba da je i naš cilj, bio je da služe Bogu i da čekaju na Hristov povratak. U ovoj poslanici apostol Pavle stalno naglašava veliku istinu o Hristovom drugom dolasku i potrebu temeljne pripreme. (1 Solunjanima 2,19; 3,13; 4,13-18; 5,23)

Reč čekanje se spominje i u drugim poslanicama. U poslanici Filipljanima čitamo: „A naša je domovina na nebesima odakle i Spasitelja postojano očekujemo.“ (Filipljanima 3,20) Takođe i u poslanici Jevrejima čitamo: „Tako se i Hristos jednom prinese da uzme grehe mnogih, a drugi put će doći ne zbog greha, već da da potpuno spasenje onima koji ga čekaju.“ (Jevrejima 9,28)

Vreme čekanja hrišćanin ne sme provoditi u nemaru. Apostol Jovan piše: „Ko god ima ovu nadu u njega čiste se od greha kao što je On čist.“ (1 Jovanova 3,3)

Jedan propovednik se putujui zaustavio jedne večeri u kući nekog hrišćanina, koji je imao mnogobrojnu decu, mnoge sluge i sluškinje. Domaćin zamoli propovednika da te večeri održi zajedničko bogosluženje sa svim ukućanima. Propovednik je rado pristao, ali pod uslovom da svi budu prisutni. Pre početka bogosluženja postavio je domaćinu pitanje:

-Jesu li sve sluge i sluškinje prisutni?

-Da – odgovorio je domaćin.

-Baš svi? – ponovio je pitanje propovednik.

-Ne baš svi – odgovorio je domaćin – ima jedna devojka koja radi u kuhinji, pere lonce, šerpe i kotlove. Ona je toliko prljava da ne bi bilo prikladno da bude prisutna.

Propovednik je na to rekao:

- Nećemo početi dok ona ne dođe.

Tako je domaćin bio primoran da i nju pozove. Posle bogosluženja, propovednik je zamolio ovu devojku da ostane malo s njima, jer bi želeo da joj nešto kaže. Kada su svi otišli, reko joj je:

-Želeo bih da te naučim jednu molitvu. Hoćeš li da se od danas svaki dan moliš: Gospode, pokaži mi kakva sam?

Ona mu je obećala da će tako činiti. Sledećeg dana propovednik je otputovao, ali posle četrnaest dana opet je, vraćajui se s puta, svratio kod istog domaćina. Pitao ga je kako su njegovi ukućani, a posebno se interesovao kako je ona devojka koju je naučio da se moli: Gospode, pokaži mi kakva sam. Domaćin je odgovorio.

-Svi su dobro, samo na devojka mnogo plače, i danju i noću. Nešto s njom nije u redu.

Propovednik je zamolio da opet malo porazgovara s njom. Kada je došla, rekao joj je:

-Sada želim da te naučim drugu molitvu. Od sada se moli svaki dan: Gospode, pokaži mi kakav si ti.

Ona mu je obećala da će i to činiti.

On je opet otputovao. Posle nekoliko godina ovaj propovednik držao je propoved u velikoj crkvi u tom mestu. Posle propovedi pristupila mu je jedna vesela, uredna, čista i lepo odevena devojka i zapitala ga:

-Da li me poznajete?

On je odgovorio:

-Ne, ne sećam se. Ne znam da li sam vas ikada video.

Na to mu je ona rekla:

-Sećate li se kad stte u ovom mestu u kući gde sam radila držali večernje bogosluženje i učili jednu prljavu devojku da se moli?

-Da, sećam se.

-Ja sam ta devojka. Kad ste me naučili onu prvu molitvu i otišli i kad sam se molila: Gospode, pokaži mi kakva sam. – Gospod mi je svojim Duhom zaista pokazao kakva sam. Videla sam svoje grehe i bila sam toliko žalosna da nisam mogla ni raditi ni spavati. Samo sam mislila na svoje grehe. Tada, kad ste se vratili i kad ste me naučili drugu molitvu: Gospode, nauči me kakav si ti, - Bog mi je otkrio svoju ljubav i ljubav svog Sina Isusa Hrista koji je drage volje umesto mene umro na krstu, koji je moje grehe uzeo na sebe i u zamenu mi dao svoju pravdu. Tada se moje srce ispunilo neiskazanom radošću i ja sam postala srećna hrišćanka. Što više razmišljamo i Hristovoj ljubavi, o lepoti i čistoti njegovog karaktera, to u meni sve više raste želja da postanem slična njemu.

Da, onaj koji želi da se pripremi za Hristov dolazak treba da se moli: „Gospode, pokaći mi kakav sam.“ Gospod će nam svojim Duhom ukazati na naše grehe. Osetićemo pravu žalost zbog tih greha i tada nam neće biti teško da ih priznamo svom Spasitelju u molitvi; a ako smo naneli nepravdu ili štetu bližnjima, bićemo spremni da to zlo, koliko je moguće, ispravimo. Zaista, mi se moramo moliti: Gospode, pokaži mi kakav si ti. Bog nam je u svojoj ljubavi dao svoju Reč – Sveto pismo. Ono nam otkriva Božiju ljubav i ljubav Božijeg Sina, Isusa Hrista, koji je umro da bismo večno živeli. U njemu imamo oproštenje prošlih greha, i On nam svjojim Svetim Duhom pomaže da živimo pravim životom.

Očekuje li On da uklonimo svaki nedostatak, svaku slabost iz svog karaktera? Ili je zadovoljan najmanjim brojem promena? Ovde nailazimo na problem perfekcionizma, verovanja da je još u ovozemaljskom životu čovek sposoban da postigne potpunu slobodu od greha. Iako se perfekcionizam pojavio u Crkvi još od najranijih dana, posebno su ga isticali Džon Veslej i mnogi rani metodisti. Kada su metodisti prepravili ili odbacili tu zamisao, prihvatile su je razne verske zajednice. Gotovo svaka Crkva, u ovo ili ono vreme, susretala se sa tim iskušenjima. Neki perfekcionisti toliko su nepopustljivi prema drugima, toliko netrpeljivi.

Rešenje možemo naći kada shvatimo razlku između savršenstva kao idealnog cilja i savršenstva kao ostvarljivog svršetka. Možemo reći da je razlika između ovih pojmova kao upravljanje brodom prema zvezdi Severnjači i upravljanje prema svetlima udaljene luke u koji se neko nada da će stići. U prvomslučaju, čovek nikada neće stići do Severnjače. Ona ostaje ideal, smernica. Međutim, u drugom slučaju moguće je da neko stigne do stvarnog svetla iz obalskog grada, koje se vidi daleko preko mora. [1]

Ako zahtevamo završenstvo kao potpuni sklad sa Bogom, potpunu identičnost sa Njegovim karakterom, tada, kao u slučaju Severnjače, to niko nikada neće postići. To može biti samo ideal prema kojem ravnamo svoj smer. U tom smislu čitava večnost biće samo neprekidno približavanje Bogu. Mi nikada ne možemo postati Bog, ili bogovi. To bi uništilo našu prirodu.

Ali ako savršenstvo vidimo kao težnju prema nekom stvarnom odredištvu, kao što je bezgrešnost, to postaje teoretski moguće. Međutim, moramo da se upitamo: „Šta smatramo bezgrešnošću?“ Odsustvo svih svesnih i nesvesnih prekršaja Božije volje? Uklanjanje svesnih, ali ne i nesvesnih greha? Nepostojanje grešne prirode? Pismo upozorava protiv sva tri izbora: „Ako kažemo da greha nemamo, sebe varamo, i istine nema u nama.“ (1 Jovanova 1,8) Što se tiče dostizanja odredištva savršenstva, Pismo uči da će tek prilikom Hristovog drugog dolaska svaki uticaj greha – uključujući i onaj duhovni – biti uklonjen. „Uzdam se upravo u to da će onaj koji je počeo dobro delo, u vama, dovršiti ga do dana Hrista Isusa.“ (Filipljanima 1,6)

Spasitelja očekujemo, Gospoda svojega Isusa Hrista, koji će preobraziti naše poniženo telo da bude jedano telu slave njegove, po sili da može sve sebi pokoriti. „Ali naša je domovina na nebesima, odakle i Spasitelja očekujemo, Gospoda Isusa Hrista. On će preobraziti naše bedno telo da bude jednako njegovom slavnom telu, po sili kojom može sve sebi podložiti.“ (Filipljanima 3,20.21)

Sa Hristovim dolaskom, mi ćemo stići u luku. Dobro je znati da se biblijsko savršenstvo može shvatiti i kako zrelost. Grčki izraz teleios, često prevođen kao savršen, zapravo znači potpun ili zreo, pre nego bezgrešan. „Ne kao da sam već postigao ili kao da sam već savršen, nego nastojim dohvatiti ga, jer je i mene dohvatio Hristos Isus. Mi koji smo savršeni razmišljajmo dakle ovako, a a ko što drukčije mislite, Bog će vas o tome poučiti.“ (Filipljanima 3,12-15) Kao takav on svedoči o stavu duboke predanosti pre nego o nekoj određenoj visini dostignuća karaktera.

Ako nismo oprezni, taj problem savršenstva skrenuće našu pažnju od prave nauke o spasenju. Konačno, otkupljenje nije utemeljeno na razvoju karaktera, već na onome što je Bog učinio. Božija milost nas vodi na pravi put, ostvarujući obnovljenje karaktera.

„Po tom nam je dao dragocena i najveća obećanja, da po njima budete dionici božanske naravi, jer ste umaknuli pogubnoj požudi sveta.“ (2 Petrova 1,4) Sve dok prohvataju Hristovu milost, vernici imaju puno Božije odobaravanje i podršku. „Stoga nema sada nikakve osude onima koji su u Hristu Isusu.“ (Rimljanima 8,1) „Zaista, postali smo zajedničari Hristovi, samo ako početno pouzdanje čvrsto održimo do kraja. Zaista, on je jednim prinosom usavršio zauvek one koji bivaju posvećeni.“ (Jevrejima 3,14; 10,14)

Nijedno od ovoga što je pomenuto ne znači da ne gledamo prema Severnjači. Ali iako je hristoliko ponašanje veoma važno, realno gledajui, sadašnji život nije nam dovoljan da stignemo ni do luke. To, međutim, ne znači da ne možemo prihvatiti i ukloniti proces lečenja.

Kada nam jednom oprosti i prihvati nas, Bog svojim Duhom počinje da deluje u nama, preobražavajui i menjajući nas telesno, mentalno, društveno i duhovno u ljude koje je stvorio prema svom obličju. „Jer od istoka sunčeva do zapada veliko će biti moje ime među narodima, i posvuda će se žrtvovati mojemu imenu i prinosiće se čisti prinos. Jer će veliko biti moje ime među nrodima, veli Gospod nad vojskama.“ (Malahija 1,11)

Novi život koji je Bog usadio u nas ima mnoge odlike telesnog života. Život je stalno u takmičenju sa smrću. On za svoj napredak zahteva negu, brigu i pažnju. Disciplina ima veliki udeo u životu. Ne treba da se bojimo discipline. To je jedini način na koji možemo da živimo jače od nagona. Ne treba da se iznenadimo kada otkrijemo da je disciplina važan deo hrišćanskog življenja. Dakle, ne bi trebalo da budemo obeshrabreni kada prolazimo kroz borbu. Ponekad realnost vere izgleda jasno i shvatljivo, lako privlači i osvaja našu prednost. Drugi put može se činiti nejasnim i zamagljenim, čak nestvarnim i opterećenim nepravdom i bezosećajnošću koja se pokazuje svuda oko nas.

Isus je izneo jednu priču – priču o deset devojaka, u kojoj je pokazao kakva opasnost preti mnogim hrišćanima koji su zadovoljni sa delimičnom pripremom, a sa druge strane, pokazao je u čemu se sastoji prava priprema za njegov drugi dolazak.

„Tada će carstvo nebesko biti kao deset devojaka, koje uzeše svoje svetiljke i iziđoše u susret mladoženji. Pet od njih behu nerazumne a pet mudre. Jer nerazumne uzevši svoje svetiljke ne uzeše sa sobom ulja; a mudre uzeše ulje u posudama sa svojim svetiljkama. Pošto je mladoženja odocneo, zadremaše sve i zaspaše. A o ponoći nasta vika: evo mladoženje, iziđite mu u susret. Tada ustaše sve one devojke i urediše svoje svetiljke. A nerazumne rekoše mudrima: dajte nam od svoga ulja, jer se naše svetiljke gase. Ali mudre odgovoriše: da ne bude malo nama i vama, idite bolje trgovcima i kupite sebi. Kada su one otišle da kupe, dođe mladoženja i one spremne uđoše s njim na svadbu, i zatvoriše se vrata. A kasnije dođoše i ostale devojke govoreći: gospodaru, gospodaru, otvori nam. Ali on odgovori i reče: zaista vam kažem, ne poznajem vas. Bdite dakle, jer ne znate dana ni časa.“ (Matej 25,1-13)

Ovu priču Isus je izgovorio pošto je održao svoj važan proročki govor u kome je opisao znakove koji će prethoditi njegovom drugom dolasku.

Mladoženja o kome je ovde reč predstavlja Hrista i njegov drugi dolazak. Devojke predstavljaju hrišćane koji veruju u Hristov drugi dolazak i taj doalazak očekuju. Mudre devojke imaju svetiljke i rezervišu količinu ulja. Ove devojke predstavljaju hrišćane koi se temeljno pripremaju za Hristovo dolazak. Lude ili nerazumene devojke ponele su samo svetiljke a nisu imale rezervnu količinu ulja. Nisu predvidele mogućnost da bi ženik mogao zakasniti. Ove nerazumen devojke predstavljaju površne hrišćane, koje će Hristov dolazat zateći nespremne.

Mladoženja doalzi u pola noći. Ponoć predstavlja duhovnu tamu koja će pokrivati svet uoči Hristogov dolaska. Uoči Hristovog dolaska, svet će zaista biti pokriven gustom duhovnom tamom. (Isaija 60,2)

U kritičnom času nerazumne devojke traže od mudrih da im uzajme ulje, da bi napunile svoje svetiljke i izašle pred mladoženju. Kada im to one odbiju, one odlaze trgovcima. Pokušaj nerazumnih devojaka da u poslednji čas nabave ulje predstavlja nekoristnost pokušaja da se poslednjeg časa pripremimo za susret sa našim Gospodom, a vreme milosti je prošlo.

Svadba predstavlja blaženstvo u Božijem carstvu; primanje mudrih devojaka je slično primanju pravih Hristovih sledbenika u carstvo slave, a odbacivanje nerazumnih prestavlja isključenje površnih hrišćana i nevernih iz Carstva Božijeg.

Čas dolaska nam nije poznat. Upravo zato Isus kaže: „Zato i vi budite spremni; jer Sin čovečiji dolazi u čas koji se ne nadate.“ (Matej 24,44) Kakva treba da je naša priprema ako želimo da nas Hristov dolazak ne iznenadi? Naša priprema traba da je temeljita, stalna i lična.

Primer mudrih devojaka ilustruje nam takvu pripremu. Mudre devojke su pošle da dočekaju ženika. Ponele su sa sobom svetiljke i dovoljnu količinu ulja. Svetiljka predstavlja Bižiju reč. Psalmista David je uskliknuo: „Reč je tvoja svetiljka mozi mojoj i svetlost stazi mojoj.“ (Psalam 119,105)

Moramo poznavati Hrista i istine koje su sadržane u Svetom pismu. Ni Hrista ni ove uzvišene istine ne možemo upoznati bez Svetog pisma. Nije dovoljno da imamo Sveto pismo. Mnogi ga imaju negde na polici, pokriveno prašinom. To im neće ništa pomoći. Moramo ga čitati, proučavati sa molitvom, da bigmo ga razumeli i svoj život doveli u sklad sa učenjem koje se u njemu nalazi. „Blago onome koji čita i onima koji slušaju reči ovoga proroštva i drže što je napisano u njemu, jer je vreme blizu.“ (Otkrivenje 1,3)

Mudre devojke su imale i dovoljnu količinu ulja. Ulje u Svetom pismu predstavlja Svetoga Duha. (Zaharija 4,1-6) Bog je spreman da da Svetog Duha svakme koji je odlučio da se preda Bogu i da svoju volju potčini njegovoj. „Za to smo svedoci mi i Sveti Duh kojega Bog dade svima koi se njemu pokoravaju.“ (Dela 5,32) Sveti Duh je svakome od nas neophodno potreban ako želimo da se pripremimo za Hristov dolazak. Samo On može da rasvetli naš um, tako da razumemo Božiju volju otkrivenu u Svetom pismu i da probudi u nama želju da je izvršavamo. A pravi hrišćani su upravo oni koji tvore Božiju volju. Isus je rekao: „Neće svaki koji mi govori: Gospode, Gospode! Ući u carstvo nebesko, nego onaj koji vrši volju Oca moga koji je na nebesima.“ (Matej 7,21)

Bez Svetog Duha poznavanje Božije reči nema nikakve vrednosti. Nauka o istini, ako nije praćena Svetim Duhom, ne može oživeti dušu i posvetiti srce. Čovek može poznavati Božije zapovesti i Božija obećanja, ali ako Sveti Duh ne usadi istinu u srce, karakter se neće promeniti. Bez pomoći Svetoga Duha čovek ne može razlikovati istinu od zablude i lako će podleći lažnim učenjima.

Sveti Duh rasvetljuje naš um, budi u nama želju da služimo Bogu i jača našu volju da ispunjavamo njegove zapovesti. Na taj način On nas našom poslušnošću Božijoj reči preporađa i posvećuje. Tako nas priprema i osposobljava za Božije carstvo.

Mudre devojke su se lično pripremale. Tako i naša priprema treba da bude lična. Nije dovoljno što se nalazimo u društvu onih koi su se temeljno pripremali. Svako od nas treba da se lično pripremi za Hristov dolazak. Ljudi se ne spasavaju u gomili, kao što nema ni suđenja gomili. Ne spasava nas naše ime, naše formalno pripadanje crkvi, već krv Jagnjeta, Isusa Hrista.

Isus je završio priču o deset devojaka svečanom opomenom: „Budite dakle budni, jer ne znate ni dana ni časa.“ (Matej 25,13)

Ljudi koji odgovaraju na poziv Božijeg Duha često nailaze na poteškoće i protivljenja koja potiču i od najbližih. To su trenuci probe, trenuci kada se Božijem Duhu odgovara sa DA ili Ne.

Pre trideset godina, jedan mladi mašinista čuo je za vest Evanđelja i prihvatio je. On je petnaest godina verno služio Bogu dok je najdaz njegova supruga odlučila da mu se pridruži.

-Odlučila sam da prihvatim Evanđelje zahvaljujući Božijoj ljubavi koja mi se otkrivala životom moga muža, preko njegovih postupaka prema deci i meni, pomoću njegove ljubaznosti i velikog truda da istinu podeli sa nama, u njegovom dobrom ponašanju u domu.

Da je njen suprug čekao da mu se najpre pridruže supruga i deca, pa da tek onda odluči da služi Bogu, možda bi još i sada čekao.

Ako sada osećaš da te Bog poziva da Mu služiš, ne oklevaj sa odgovorom. Možda te najbliži u domu ne shvataju. Možda i ne znaju ono što ti znaš, jer Božiji Duh još nije našao mesta u njihovim srcima. Milošću Božijom reci Isusu: Idem napred. Moli se da Sveti Duh obavi posao u tvome srcu. U večno Božije carstvo ne može se ući ni verom majke, ni oca, niti bilo čijom verom.

Hristos svakog pojedinačno zove da Ga sledi i svako tu odluku mora sam doneti. Ako u svom srcu čuješ da te Božiji Duh poziva, neka sam Bog učini da odgovoriš – DA.

Pesnik Karosa izražava to ovako: „Isu, veliko Sunce, nikada ne gubi iz vida onoga koga je jednom svojim zracima obasjao. Možete ga zaboraviti, možete ga se odreći, to ne menja ništa; On je zakopan i u najmračnijim srcima, i svakoga časa može ponovo vaskrsnuti.“ [2]

Na kraju, molimo svi zajedno: Oče nebeski, nas sačuvaj u Hristu, Hrista sačuvaj u nama. Slava jedinome Bogu: Ocu i Sinu i Svetom Duhu. Amin.

[1] Gloria A. Maxson, “Perfectionist”, The Christian Century, march 23-30, 1983, p. 262.

[2] Citirano u: Savremeni čovek i Biblija,H.Hajnc, Vest, Sr.Kamenica, 1997:66.

SUSRET UMA, VOLJE I EMOCIJA

2011-12-11T21:59:00.002+01:00

U ovo neracionalno vreme, vera sa ubeđenjem je zanemarena i osuđena kao opasan fanatizam. Prva optužba jeste da su vernici teroristi duša. Autentično hrišćansko veroispovedanje Verujem...odbacuje apsurdnost i okultizam. Biblijsko hrišćanstvo ne poznaje skok u slepo. Slepilo, u biblijskim kategorijama, obeležava um neverujućih. Vera u novozavetnom smislu počinje kao promišljeni odgovor na božanski poziv i aktivnosti.

Novozavetna slika o veri izbija tri dimenzije kao kritične izdvajajući ispravno hrišćansko veroispovedanje od ostalih varijacija vere. Postoje tri dimenzije koje trebaju obnoviti naš um kroz veru: (1) vera ima intelektualnu dimenziju; (2) vera duboko dodiruje ljudsku volju; (3) vera je intimno vezana za naše emocije.

Vera i um

U istoriji Kaplans je proglasio veru za osnovom neracionalnosti, ona je stvar srca a ne uma. Oko 200. godine, uticajni hrišćanski učitelj imenom Tertulijan izložio je ideju da je plemenito verovati nešto što je apsurdno. U stvari, određena hrabrost je potrebna da bi se odbilo ono što svi drugi smatraju racionalnim i verovati u ono što izgleda apsurdnim, ali svako onaj ko sledi apsurdnost daleko, ima više hrabrosti nego diskrecije. Tertulijan je poput savremenih mislioca koji nas pozivaju na slepu veru usred besmisla. Pa ipak, ova plemenita vera je daleko od onoga što Biblija opisuje. Ove je poziv da se prigrli protivrečnost. Naravno, moramo verovati u predloženo koje uvek ne razumemo u potpunosti. Ali isto važi i za savremeni život. U suprotnom, većina ne bi mogla koristiti sofisticirane sprave koje tehnologija danas pruža. U oblasti nadprirodnog, misterije koje se prostiru daleko iznad domašaja uma su nagoveštena u stvaranju i opisana u Pismu. Ali takve misterije jesu koherentne i međusobno skladne. Ako izgleda da Bog zove zlo dobrim, a zeleno crvenim, bolje je da daljim proučavanjem vidimo gde smo to pogrešili. Nesklad nikada nije obeležje Boga. Postajemo zbunjeni; Sveti Duh nije zbunjen.

Ova jedinstvenost hrišćanske vere je od ogromne važnosti. Validna istina je vera koja će nas voditi kroz krizu. Ne moramo da stisnemo pesnice, stegnemo zube, i verujemo u nešto iracionalno kao melem za naše osećanje beznadežnosti. Hrišćani izvlače snagu iz Isusovog iracionalnog saveta: „U svetu imate teškoću; ali se nadajte: ja nadvladah svet.“ (Jovan 16,33b)

Isus je izgovorio apsolutnu istinu: „Ja nadvladah svet.“ Dok učimo da verujemo ovoj njegovoj tvrdnji i dok se hvatamo za puninu njenog značenja, mi jačamo naše mišiće vere. Mi zaista možemo učestvovati u Hristovoj pobedi. Bilo bi iracionalno da to ne uzmemo k srcu.

Reći da je vera razumna ne znači mešati veru sa racionalizmom. Racionalizam naglašava umnu mogućnost razumevanja celokupne realnosti bez pomoći. Istina je istina, bez obzira da li ona dotakne moje razumevanje. Čak i kada ne razumem istinu niti je poznajem, zašto bih mistično verovao i Budi i Isusu? Njihova učenja su dijametralno suprotna; ne mogu oba biti istinita. Preferiram put razumevanja, ma koliko nesavršen delovao, tako da istina može da dotakne moj život.

Zato što vera ne postoji u vakuumu razumevanja, hrišćani potrebuju izjave creda da sumiraju povezanost između misaone vere i one koja deluje. Sveti Duh nas ne poziva u generalnu veru, već određenu – veru u osobu i delo Isusa Hrista.

Rimljanima 3,20-28: „Jer se delima Zakona neće opravdati nijedan čovek pred njim, jer po Zakonu dolazi spoznaja greha. A sad se bez Zakona očituje Božja pravda, posvedočena od Zakona i Proroka. To je Božja pravda po veri u Isusa Hrista za sve koji veruju, jer nema razlike. Svi naime sagrešiše i lišeni su Božje slave. Opravdavaju se besplatno njegovom milošću, po otkupu, u Hristu Isusu. Njega je Bog izložio kao pomirnu žrtvu po veri, da u njegovoj krvi pokaže svoju pravdu. U svojoj strpljivosti Bog je naime izostavljao kaznu za grehe koji su bili počinjeni, da pokaže svoju pravdu u sadašnje vreme. Tako htede sam biti pravedan i činiti pravednim onoga koji veruje u Isusa. Gde je dakle hvalisanje? Isključeno je. Kojim zakonom? Je li onim dela? Ne, nego zakonom vere. Smatramo da se čovek opravdava verom, bez dela Zakona.“ Ovaj odlomak nas naučava da je pojedinac opravdan jedino verom. Hrišćanski lideri reformacije (16.vek) su ovo odlično razumeli. Pažljivo su definisali šta je potrebno za veru da bi bila spasonosna vera, za veru u Isusa koja proglašava pravednost pred Bogom: sadržaj, intelektualni pristanak i lično poverenje.

Sadržaj jeste informacija koja se nalazi u Bibliji. Ovaj sadržaj uključuje činjenicu da Bog postoji, da je ušao u našu istoriju kao Bogočovek Isus Hristos, da je Hristova smrt , vaskrsenje, i vaznesenje ono što je potrebno za večni život. Da bi neko bio izbavljen, mora razumeti ko i šta Isus jeste.

Vernik ne samo da mora biti svestan sadržaja, već takođe mora dati intelektualni pristanak. Biti hrišćanin, znači znati činjenicu da je Isus umro na krstu a zatim verovati da taj čin patnje plaća kaznu za moje grehe i premošćava ambis koji je između Oca i mene. Moj um mora ovo tretirati kao pravi sadržaj vere ukoliko sam pravi vernik. To nas dovodi do centralnog pitanja ličnog poverenja.

Vera i volja

Šta ako imam ispravan sadržaj i ispravno razumevanje u svom umu i šta ako sam voljan da obznanim sve to istina? Da li mi to daje spasonosnu veru? Ne, prema Bibliji. Luka beleži da prva bića koja su prepoznala pravi identitet Isusa nisu bili apostoli. Demoni su probili njegovo prerušavanje i odmah prepoznali da je on Sin Boga Svemogućega. „U sinagogi je bio čovek koji je bio opsednut od nečistog duha. On povika iza glasa: Odlazi. Šta mi imamo s tobom, Isuse Nazarećanine? Zma ko si, Božiji Svetac. Isus mu zapovedi: Umukni i izađi iz njega. Tada ga baci zli duh u sredinu i izađe iz njega, a da mu nije naudio.“ (Luka 4,33-35; uporedi sa Luka 8,28) Iako su prepoznali istinu o Bogu, mrzili su tu istinu. Apostol Jakov koristi ovo da ukaže na razliku između mrtve vere i žive vere. Ovde sarkazam kaplje iz pera apostola: „Ti veruješ da je jedan Bog. Dobro činiš. I đavoli veruju pa dršću. Hošeć li znati, o ludi čoveče, da je vera bez dela mrtva?“ (Jakov 2,19.20) Dati intelektualni pristanak o Božijim stvarima jedino podiže osobu sa nivoa pagana do nivoa demona. To ne približava osobu niti jedan centimetar bliže Božijem carstvu. Satana daje saglasnost činjenici, ali ne poseduje spasonosnu veru. Novi zavet uči da pojedinac mora delovati u skladu sa sadržajem.

Da je ovo otvoren dijalog između hrišćanskih teologa, sigurno bi bilo oprečnih shvatanja i mnogih pitanja. Predstavnici jedne grupe bi prigovarali ovoj formulaciji volje i vere. „Zar ne znate da volja nema nikakve veze sa verom? Niko ne dolazi Hristu u pravoj veri ukoliko ga Sveti Duh ne primora.“ Drugi deo izjave jeste istinit: Grešnik je pobunjenik protiv Hrista podjednako kao i demon. Kasnije ćemo videti zašto otvrdnuta srca zahtevaju nadprirodno delo Božije. Verovanje i delovanje jesu dela u kojima imam udela. Ja sam voljan, ili nema spasenja. Bog interveniše ili ja nikada nisam voljan.

Neko od hrišćana će podignuti svoj glas protiv mene i reći da sam promašio glavnu stvar. Njihov slogan glasi: „Vera je glagol, nije imenica.“ „Mnogo je važnije da pokaže veru kroz ljubav prema Bogu i službu drugima nego da teologizira i stvara konfesije.“

Još jednom, delimično su u pravu. Da bi vera bila prava, moram je primeniti na svoju ličnu situaciju. Međutim, nemojte se voditi u pogrešnu dihotomiju: Biblija moja dela poslušnosti približava sadržaju moje veroispovesti. Mnoštvo crkava i pojedinaca su uvučeni ovim polaritetom da čine velika dela milosrđa dok malo poučavaju o bogu koji je totalno stran Pismu. Neki su otišli toliko daleko da odbacuju osnovne istine i značenje Isusovog rođenja, smrti, vaskrsenja, vaznesenja i gospodarstva. Filantropija nije dovoljna; rad nikada nije zbir vere.

Vera i emocije

Smislena vera ima sadržaj; to uključuje um na jedan ozbiljan način. Još jednom, lični aspekt ostaje, koji generalno možemo nazvati „ljubav.“ Ljubav je nagib naklonosti ili raspolaganje srca prema Hristu; usmeravanje srca prema Hristu. Međutim, ljubav je suviše širok termin; moramo brusiti njenu upotrebu u opisivanju našeg stava prema Bogu.

Psalmista govori sledeće:

„On uživa u Zakonu Gospodnjem, o Zakonu njegovom razmišlja dan i noć.“ (Psalam 1,2)

„Pravednicima koji su u zemlji, plemenitima, ide sva moja ljubav.“ (Psalam 16,3)

„A moja duša neka se raduje u Gospodu, nek se veseli u njegovoj pomoći.“ (Psalam 35,9)

„Nek Gospod bude tvoja radost; on će ispuniti želje srca tvoga.“ (Psalam 37,4)

„I pristupiću k Božjem žrtveniku, k Bogu moje radosti i veselja, i slaviću te uz harfu, Bože, Bože moj.“ (Psalam 43,4)

„Velika su Gospodnja dela, nek o njima razmišljaju svi koji ih ljube.“ (Psalam 111,2)

„Blago čoveku koji se boji Gospoda, koji veoma uživa u zapovestima njegovim.“ (Psalam 112,1)

„U tvojim naredbama naslada je moja, neću zaboraviti tvoje reči. Jer su tvoje upute moja naslada, moji savetnici. Prati me na stazi svojih zapovesti jer u njoj slast nalazim. Tvoji propisi biće moja radost jer ih veoma ljubim. Ja se radujem u tvom Zakonu. Nek me stigne tvoje milosrđe da poživim, jer tvoj Zakon moja je radost. Kad tvoj zakon ne bi bio moja radost, davno bih umro u svojoj žalosti. Teskoba i nevoja me snađoše, al' zapovesti tvoje moje su veselje. Za tvojim spasenjem čeznem, Gospode, tvoj je Zakon moja naslada.“ (Psalam 119,16.24.35.47.70.77.92.143.174)

Bezbožnik je prema Pismu totalni kontrast: „Ovaj narod me štuje samo usnama, ali njegovo je srce daleko od mene.“ (Matej 15,8; uporedi sa Isaija 29,13) Ljudi vere svoje srce usmeravaju ka Bogu. Stoga, vera je mnogo više od ubeđivanja u istini. Vera voli istinu. Vera je oduševljena u Hristu. Vera – prava vera – voli da uzdiže Hrista u slavljenju.

Vera i sujeverje

Neki dobronamerni pojedinci mešaju biblijsku veru sa elementima sujeverja. Takav stav ozbiljno šteti veri novih hrišćana. Neki propovednici odražavaju, na ovaj ili onaj način, stav: „Dođi Hristu. Bog će ukloniti sve prepreke. Nikada nećeš imati problema.“ Koja osoba u problemu ne bi odgovorila na ovaj poziv? Činjenica: Život nije toliko komplikovan kao kada se upustimo u hodočašće i otkrijemo da se ova igra igra iznova i izvona. U pitanju je manipulacija. Etička pitanja su preteška na osetljivu savest novih vernika. Slabost i stalna borba sa grehom bi trebala da se privede kraju, zar ne? Takvom stresu i pritisku, dodajte i sledeće propovedanje koje vam govori: „Tvoja bolest je od đavola. Bog želi da ga istera napolje odmah. Sve što Bog traži jeste tvoja neosporna vera i moja ruka kao posrednika. Bog nije stvorio svoju decu da bi patila, već da bi napredovala. Vera koja pomera planine daće ti svaku želju srca, ako tražiš verujući. Ti imaš autoritet da svežeš Sataninu silu u svom životu. Učini to u veri, i nikada više nešeć biti povređen.“ Isceljenje i prosperitet nisu Božija namera u „Verujem...“ veri. To nisu Božija obećanja. U stvari, Biblija uvek iznova obećava da će hrišćani mnogo patiti. Patnja nam dozvoljava da delimo u poniznosti i patnji Gospodnjoj. Bol nas čini efikasnijim svedocima i zrelijim ljubiteljima Boga, koji zavise od Njega za svoju snagu. Lažni propovednici su na čelu ljudi i vode ih stranputicom lažnim obećanjima negirajući ove Biblijske činjenice svojim tumačenjem Biblije. Zavedeni otkrivaju da, uprkos svojoj veri, i dalje dele prostor u bolnicama i pogrebnim preduzećima. Ponovo, u pitanju je manipulacija. Oni su napušteni od strane Boga, ali nisu imuni na tragične bolesti i gubitak prosperiteta.

Sujeverje oduzima snagu veri. Sujeverje zaslađuje poziv na patnju koji je deo Hristovog evanđelja. Sujeverje pojeftinjuje cenu sledbeništva. Prava vera poziva na sledbeništvo, na hrabrost, na trpljenje, na rast, na način da se suočimo sa trijumfom nad teškoćama koje nas okružuju u životnom hodočašću.

Vera i dela

Jakovljeva poslanica razlikuje živu veru od mrtve vere. Ova razlika je stvarna razlika između žive i mrtve/lažne vere. Prava vera, uvek i bez izuzetka, ima dela, test poslušnosti. Jakov 2,21-23 citira Avrahamov odgovor na Božiju zapovest o žrtvovanju svog voljenog sina Isaka kao model prave vere (Postanje 22). Jakov piše: „Avraham, naš otac, ne opravda li se delima kad prinese svoga sina Isaka na žrtvenik? Vidiš li da je vera sarađivala s njegovim delima i da se delima usavršila. I ispuni se Pismo koje govori: Avraham poverova Bogu, i uračuna mu se u pravdu. I bi nazvan prijatelj Božji.“ (Jakov 2,21-23) Avraham je opravdan dok njegova dela pokazuju njegovu veru. To ne znači da dobra dela neophodno pokazuju prisutnost spasonosne vere. To znači da gde je prava vera prisutna, dobra dela neminovno i odmah slede. Bez poslušnosti, spasenje je vidno odsutno. Isus je o tome govorio u Jovanu 14,15: „Ako me ljubite, držite moje zapovesti.“

Vernost je reč koja je izbačena iz upotrebe, ali dobro predstavlja ono što je potrebno. Ono što radimo u poslušnosti Hristu pokazuje našu vernost. Naš život treba da karakteriše čuvanje zapovesti. Kroz dug proces sazrevanja, sve više i više usklađujemo svoju volju Hristu. Život Isusa Hrista u Novom zavetu jeste model vernosti. Sveci u Starom zavetu, kao što su Avraham, Mojsije, ili Ilija, jesu primeri vere, ali ovi heroji su relativno mali u odnosu na Isusov standard vernosti Ocu. Isus je rekao: „Moja je hrana to da činim volju onoga koji me je poslao, i da izvršim njegovo delo.“ (Jovan 4,34)

Vera uključuje ispovedanje/priznavanje nego govorenje; u poslednjoj analizi, to je platforma posvećenja svoje volje Bogu. Vera ispunjava sadržaj uma i hvata srce do samoga kraja, do pojave novog života.

History Overview of the REC

2011-12-11T21:55:00.001+01:00

History Overview of the REC

The Rt. Rev. George David Cummins

The Reformed Episcopal Church was organized in New York City in 1873 by eight clergymen and twenty laymen who were formerly priests and members of the Protestant Episcopal Church. A long debate over the excessive ritualism and exclusive attitude of the Protestant Episcopal Church toward other denominations lay behind the separation. The immediate cause of the division lay in the participation of Bishop George David Cummins, Assistant Bishop of Kentucky, at a Communion Service held in the Fifth Avenue Presbyterian Church in New York City. In the face of criticism and with the conviction that the evangelical and catholic nature and mission of the Protestant Episcopal Church were being lost, Bishop Cummins resigned as Assistant Bishop of Kentucky and transferred his Episcopal oversight to a new jurisdiction called the Reformed Episcopal Church.

Doctrine and organization of the Reformed Episcopal Church are similar to that of the Episcopal Church with several important exceptions:

Holy Scripture is the highest authority in the Reformed Episcopal Church.
The Reformed Episcopal Church vigorously holds to the plain understanding of the 39 Articles of Religion of the English Reformation and adopted them as the doctrinal standard of the Church at her founding.
Clergymen ordained as Presbyters in other churches may be received into the ministry of the Reformed Episcopal Church. If their ordination is irregular, such orders must be regularized by the laying on of hands of a Bishop. Members are admitted on letters of dismissal from other Protestant denominations.
Worship is liturgical. At Sunday morning worship, the use of the Prayer Book, recently revised to conform with the 1662 Book of Common Prayer (BCP), is required. The 1928 BCP is also authorized for use. At other services the use of the Prayer book is optional while at any service extemporaneous prayer may be used by the minister.
The triennial General Council of the Reformed Episcopal Church is not like the General Convention of the Episcopal Church USA since her bishops do not constitute a separate house but, rather, vote with the Clergy.

There are three Theological Institutions within the United States (Philadelphia, PA; Summerville, S.C.; Houston, TX). The Reformed Episcopal Church is in fellowship through concordat with the Free Church of England (Otherwise known as the Reformed Episcopal Church in England), the Anglican Province of America and is a founding jurisdiction of the Anglican Church in North America.

НИКЕЈСКИ СИМБОЛ ВЕРЕ * Symbolum Nicaenum * Σύμβολον τῆς Πίστεως *

2011-12-09T00:52:00.002+01:00

1. Верујем у једнога Бога Оца, Сведржитеља, Творца неба и земље.
2. И у Исуса Христа, Сина Божијег Јединородног, нашег Бога, зачетог од Духа Светога и рођеног од Девице Марије.
3. Који је разапет у време Понтија Пилата, и страдао, и био сахрањен.
4. Који је васкрсао у трећи дан.
5. Који се вазнео на небеса и седи са десне стране Оцу Свемогућем.
6. Који ће доћи да суди живима и мртвима.
7. Верујем у Духа Светога, у Свету саборну апостолску Цркву, у Свето Причешће, исповедам грехове, чекам васкрсење мртвих и живот Будућег века. Амин.

АТАНАСИЈЕВ СИМВОЛ ВЕРЕ

2011-12-09T00:47:00.000+01:00

АТАНАСИЈЕВ СИМВОЛ ВЕРЕ

1 Свако ко хоће да га Бог спасе треба да се пре свег држи опште вере. 2 Без сумње ће отићи у вечну пропаст ко ову веру не сачува потпуну и неизвитоперену.

3 Ово је та општа вера: ми поштујемо једног Бога у тројици и тројицу у јединици, 4 не мешајући лица нити раздвајајући суштине, 5 јер једно је лице Оца, друго је лице Сина, а друго Светога Духа. 6 Ипак је једно Божанство Оца и Сина и Светога Духа, једнака им је слава и њихово величанство има заједничку вечност.

7 Какав је Отац, такав је Син, такав је и Свети Дух: 8 Отац није створен, Син није створен, Свети Дух није створен; 9 Отац се не да обухватити, Син се не да обухватити, Свети Дух се не да обухватити; 10 Отац је вечан, Син је вечан, Свети Дух је вечан; 11 па ипак нису три вечна, него је један вечан; 12 такође нису три нестворена, нити три необухватна, него је један нестворен и један необухватан. 13 На сличан начин Отац је свемоћан, Син је свемоћан, Свети Дух је свемоћан; 14 па ипак нису три свемоћна, него је један свемоћан. 15 Тако Отац је Бог, Син је Бог, Свети Дух је Бог; 16 па ипак нису три Бога, него је један Бог. 17 Тако Отац је Господ, Син је Господ, Свети Дух је Господ; па ипак нису три Господа, него је један Господ.

18 И као што нас хришћанска истина обавезује да признамо да је свако лице по себи Бог и Господ, тако нам наше опште вероисповедање забрањује да називамо три Бога или три Господа.

19 Оца нико није начинио: нити је створен, нити је рођен. 20 Син потиче само од Оца: није начињен нити је створен, али је рођен. 21 Свети Дух је од Оца и Сина: није начињен, нити је створен, нити рођен, него происходи. 22 Према томе: Отац је један – нису три оца, Син је један – нису три сина, Свети Дух је један – нису три света духа.

23 И у овој Тројици нико није испред ни иза другога, нити је ко већи или мањи од другога, 24 него сва три лица имају заједничку вечност и исту једнакост. Тако, као што је претходно речено, поштујемо тројицу у јединици и јединицу у тројици. 25 Дакле, ко хоће да га Бог спасе, нека овако мисли о Светој Тројици.

26 Даље – за вечно спасење потребно је да човек исправно верује о утеловљењу Господа нашега Исуса Христа. 27 А права вера је: верујемо и исповедамо да је Господ наш Исус Христос Син Божији, како Бог исто тако и човек. 28 Ис суштине Очеве он је Бог, рођен пре него је настало време, а из суштине своје матере он је човек, рођен у времену. 29 Савршени Бог, савршени човек, који се састоји из разумне душе и човечије пути, 30 једнак Оцу по божанској природи, а мањи од Оца по човечијој природи. 31 Иако је и Бог и човек, то нису два Христа, него један. 32 Он је један – не зато што се Божанска природа преобратила у пут, него зато што је Бог узео човечанску природу на себе. 33 Он је један – не зато што су се помешале суштине, него зато што је јединствена личност. 34 Јер као што су једно разумна душа и пут човекова, тако су Бог и човек један Христос.

35 Он је страдао за спасење наше, сишао у ад, устао из мртвих, 36 узнео се на небеса и седи с десне стране Очеве, одакле ће доћи да суди живима и мртвима. 37 О његову доласку сви ће људи морати да ускрсну у телима својим и да дају рачуна о својим елима: 38 и који су чинили добра отићи ће у живот вечни, а који су чинили зла у огањ вечни.

39 Ово је општа вера. Не може се спасти нико ко се верно и чврсто не држи ове вере.

DUHOVNA GENETIKA

2011-12-02T20:46:00.000+01:00

Očinstvo Boga je izvor mnogih kontraverzi u hrišćanskoj crkvi. U 18. veku u Americi, unitarijanizam je nastao kao alternativan klasičnom hrišćanstvu. U središtu unitarijanizma jeste ideja o univerzalnom očinstvu Boga i bratstvu celokupnog čovečanstva. Isto univerzalno očinstvo jeste integralni deo liberalnog hrišćanstva 19.veka do danas. Porast antropoloških studija ohrabruje razvoj „nauke komparativnih religija“, koji traži pročišćenje univerzalnih verovanja svetskih religija. Sa takvim osnovnim zajedničkim imeniteljem, religija može biti u stanju ujedinjena, barem konceptualno. Ukoliko je moguće prikazati i pokazati Boga kao Oca celokupnog čovečanstva, onda bi sledilo da su svi ljudi braća i sestre, i niko ne bi mogao tvrditi da poseduje ekskluzivno znaje ili privilegiju od Oca. Takvo jedinstvo pod Ocem zvuči tako dobro, ali je tako pogrešno, jer ono ne odgovara realnosti svetosti Boga ili stanju čovečanstva.

Deca Abrahamova, deca gneva

Novi zavet govori o Bogu kao Ocu na dva načina. U širem smislu, Bog je Otac celokupnog stvarstva. Pavle, na Marsovom brdu, aludira na univerzalno očinstvo Boga kada kaže: „On je od jednoga stvorio sav ljudski rod i rasporedio ga po svoj zemaljskoj površini; postavio je određena vremena i granice za prebivanje ljudi, da traže Boga, ne bi li ga kako napipali i napli, premda nije daleko ni od jednoga od nas. Jer u njemu živimo, mičemo se i jesmo, kao što i neki od vaših pesnika rekoše: `Njegov smo rod.v“ (Dela 17,26-28)

Pavle obznanjuje da je čovečanstvo izdanak Boga u smislu da svi zavisimo od Boga za svoje poreklo i nastavak postojanja. Kao Stvoritelj, Bog je konačni praotac. Takođe, Bog daje svoju zajedničku milost slobodno. Njegova kiša pada na pravedne kao i na nepravedne (Matej 5,45).

Pa ipak, Biblija govori da zvati Boga Ocem uključuje daleko više od priznavanje njegove moći stvaranja ili njegove kontrole nad univerzumom. Prvenstveno, to se odnosi na lični odnos koji se ne predpostavlja van odnosa sa Hristom. Pitanje posinjenja i očinstva je kritično i olujno pitanje za Isusa i njegove savremenike. Da bi izbegli optužnicu i kaznu koju je Isus doneo protiv njihovog ropstva grehu, jevreji su apelovali na njihov odnos sa patrijarsima. Bog je dao Avrahamu svoje zavetno obećanje. Isusovi savremenici su tvrdili da je Avraham njihov otac. Međutim, Isus im je na to odgovorio:

„Odvratiše mu: 'Otac je naš Avraham.' Isus im reče: 'Ako ste Avrahamova deca, onda činite Avrahamova dela. Ali vi sad gledate da ubijete mene, čoveka, koji sam vam govorio istinu što sam je čuo od Boga. Tako Avraham nije činio. Vi činite dela svoga oca.' Tada mu rekoše: 'Mi smo rođeni iz preljuba; imamo jednoga oca, Boga.' Isus im odvrati: 'Kad bi Bog bio vaš otac, vi biste ljubili mene; jer ja od Boga izađoh i dođoh. Ne dođoh sam od sebe, nego me on posla. Zašto ne razumete moga govora? Jer ne možete moje reči slušati. Vi imate đavola za oca i hoćete da činite po željama svojega oca. On je bio ubica ljudi od početka. On nije bio utvrđen u istini, jer nema istine u nama. Kad govori laž, svoje govori. Jer je lažac i otac laži.“ (Jovan 8,39-44)

Isus jasno negira univerzalni unutrašnji trag u Bogu. Posinjenje je neodvojivo u odnosu na poslušnost. Mi smo deca onih koje volimo i služimo. Poštovati Oca znači poštovani Sina. Proglasiti Boga kao Oca i u isto vreme odricati se Sina znači promašiti celokupnu tačku biblijskog očinstva. Isus je rekao, „Ko ne poštuje Sina, ne poštuje Oca koji ga je poslao.“ (Jovan 5,23) Takva uska isključivost je bila skandalozna za jevreje, ali je skandalozna i u naše vreme. Biblija o posinjenju ne govori u biološkim terminima. Postoji jasno implicirana duhovna razlika između sinova svetlosti i sinova tame. Mi se ne rađamo kao deca Božija. To je bila Izrailjska smrtna greška da pretpostavke automatsko privrženost i zajedništvo u odnosu sa Bogom na temelju genealogije. Posinjenje (sinovstvo) dolazi kroz veru, ne kroz genetiku. „U takvim prestupima i gresima i mi smo svi nekad živeli po željama svojega tela, čineći prohteve tela i sledeći telesne porive, i bili smo po naravi deca srdžbe, kao i ostali.“ (Efescima 2,3)

Duhovni sinovi i kćeri

Nikodem je bio zbunjen. Duhovni vođa jevrejskog naroda, u Isusu je video dimenziju znanja o Bogu koja mu je, zajedno sa svojim kolegama iz Sinedriona, nedostajala. Sada, noću, pod okriljem palestinskih lampi, u obskurnom jerusalimskom domu, Nikodem je pod tenzijom dok čita Isusov izraz lica. Da li je on (Isus) ozbiljan? Da li je nešto skriveno u Isusovim rečima o rođenju, da li je to nešto novo što je Nikodem propustio? Isus je rekao: „Zaista, zaista kažem ti: Ako se ko ne rodi ponovo, ne može videti Božjega carstva. Nikodem ga upita: Kako se može čovek roditi ponovo, kad je već star? Može li po drugi put ući u utrobu svoje majke i opet se roditi? Isus odgovori: Zaista, zaista kažem ti: Ako se ko ne preporodi vodom i Duhom, ne može ući u Božije carstvo. Šta je rođeno od tela, telo je; a šta je rođeno od Duha, duh je.“ (Jovan 3,3-6) Isus se prema posinjenju odnosi kao prema radikalnom duhovnom prestrojavanju, radikalno kao kada beba izlazi iz materice – regeneracija. Posinjenje nije automatsko, već dolazi kroz delo Svetoga Duha. „A svima koji ga primiše dade moć da budu deca Božija. Onima koji veruju u ime njegovo, koji nisu rođeni od krvi, ni od telesne volje, ni od muževlje volje, nego od Boga.“ (Jovan 1,12.13) Ovu regeneraciju nije moguće postići ljudskim naporima, nasleđem, ili uspehom. Jedino silom Duha mi postajemo deca Božija. Ovo je jasnije izraženo u Pavlovom pisanju o posinjenju u Rimljanima 8: „Jer koji se vladaju po Duhu Božjemu, oni su sinovi Božji. Niste naime primii duha ropstva da biste se opet bojali, nego ste primili Duha posinstva u kojem vapimo: Aba, Oče! Taj Duh svedoči našemu duhu da smo deca Božja. A kad smo deca, i baštinici smo: baštinici Božji i subaštinici Hristovi, jer ako s njime trpimo, bićemo s njime i proslavljeni.“ (14-17)

Kada je Isus poučavao svoje učenike da se obraćaju Bogu u molitvi sa Oče naš, on je podelio jedinstvenu privilegiju sa svojim prijateljima. U reči Otac nalazi se Božija očinska ljubav i briga za nas. Kada nazivamo Boga Ocem, mi mu ne dajemo samo hvalu i čast, već i priznajemo njegovu vlast nad nama.

Ovaj odnos je moćna vertikalna veza između vernika i Boga. Druga snažna horizontalna povezanost veže međusobno verujuće. Ovo je čudnovato novo porodično stablo. Mi smo u vezi sa svim drugim ljudima u svetu, kao susedi, ali bratstvo dolazi samo kroz odnos sa Hristom.[1] Samo Hristos je Sin Božiji u konačnom smislu. On je „jedinorođeni.“ Ali u njemu mi smo posvojeni u porodici Božijoj. Mi smo braća i sestre sa svim ostalim usvojenom braćom i sestrama koji su sjedinjeni u Hristu. Možemo biti podeljeni teološki. Možda ne želimo biti u duhovnom srodstvu sa nekim od tih ljudi. Ali ako je isti Duh podeljen sa svima, bratstvo postoji. Mi ne možemo birati svoje duhovne rođake.

Svemogući

Izrailjicam je Bog bio poznat kao Svemoguć. To što nije samo Moćni već Svemoćni razlikuje ga od lažnih paganskih bogova. Svoju moć proteže nad celokupnim stvarstvom. On nije bog oluje, iako je oluja dokaz njegove ogromne sile. On nije bog plodnosti, iako je u kontroli sezonskih promena. On nije bog rata kao Mars, ali niti jedna armija ne može stojati nasuprot njemu. On je sve-moćan.

Kada su Božiji atributi inventarisani, obično je obisan kao sveznajući (sve zna) i svemoguć (sve moćan). Božija svemogućnost bila je meta mnogih mladih teologa, koji su želeli da zapanje svoje profesore sa navodno nerešivim pitanjem: Da li može Bog napraviti toliko veliku stenu da je ne može pomeriti?

Deluje kao ozbiljno teološko pitanje, zar ne? Ukoliko odgovorimo pozitivno, zaštitićemo Božiju svemogućnost sa jednom rukom dok ćemo je drugom rukom ukloniti, jer eto, postoji nešto što Bog ne može, a to je, da pomeri stenu. Ako odgovorimo negativno na postavljeno pitanje, i dalje govorimo da postoji nešto što Bog ne može da uradi, naime, da stvori stenu. Ili imamo grešku u osnovnoj pretpostavci: da svemogućnost znači da Bog može da učini bilo šta. Sama reč, doslovno znači „omni“ (sve) i „potence“ (moć ili sposobnost). Sledi primer kako nas apstraktni termini mogu uvesti u opasne, tj., tople teološke vode. Reč svemoć nikada nije trebala da sugeriše da Bog može da uradi sve. Pismo jasno govori o određenim stvarim koje Bog ne može da uradi. Rečeno nam je:

1.On je večni izvor života, stoga, On ne može da umre (Jeremija 10,10; Jovan 5,16)

2.On ne može biti nesavršen (2 Samuilova 22,31; Matej 5,46)

3.On ne može da vrati svoju reč ili promeni svoje planove (Psalam 33,11; Isaija 46,10, Jakov 1,17)

4.On ne može lagati (Tit 1,2; Jevrejima 6,18)

Ako Bog može činiti navedene stvari, On ne bi bio Bog, a Bog ne može ne biti Bog. On ne može delovati nasuprot svoje prirode. Ovo nije ograničenje nametnutno Bogu njegovim stvaranjem, već unutrašnjim suštinskim ograničenjem. Kada pojam svemogućnosti razumemo u odgovarajućem teološkom smislu, problem koji imamo sa pitanjem o stvaranju stene jednostavno nestaje.

Svemogućnost jednostavno znači da Bog jeste u kontroli svog stvarstva i da vrši vlast nad njim. A to je, svemogućnost ne opisuje Božiju prirodu toliko koliko njegov odnos sa stvarstvom. Ako to tako shvatimo, onda je odgovor na „nerešivo pitanje“ očigledan. Ne! Bog ne može stvoriti stenu tako veliku da je ne može pomeriti. Reći da može stvoriti takvu stenu, znači reći da postoji deo stvarstva koje je van obima Božije kontrole. To bi poricalo njegovu svemoć. Reći da Bog ne može stvoriti takvu stenu ne znači poreći njegovu svemoć, već je potvrditi.

El Šadaj

Jedno od posebnih imena koje su Izrailjci upotrebljavali za Bog jeste blisko povezano sa njegovom svemogućom silom. Ime El Šadaj datira iz doba patrijaraha. Lingvistički ono dolazi od jevrejskog glagola koji znači „nadvladati“ ili „uništiti.“ Neki skolari nalaze njegovo poreklo u rečima „gromovnik“ ili „Onaj koji nadjačava.“[2] Njegova česta upotreba u biblijskoj knjizi Jov daje uverljivost ovom stavu. Jov je preplavljen silom Božijom (videti poglavlja 38-42). Sila Božija se otkriva nad svima koji bi ga svrgnuli. Psalmista slika samit svetskih sila koji ulaze u zaveru protiv Boga: „Zašto se bune puci i narodi kuju lude naume? Skupljaju se zemaljski vladari, i knezovi većaju među sobom protiv Gospoda i njegova Pomazanika: Rastrgnimo njihove okove i zbacimo sa sebe njihov jaram.“ (Psalam 2,1-3)

Božiji odgovor ovim kombinovanim silama ujedinjenih protiv njega jeste smeh. „Onaj koji stoluje na nebu, smeje se, Gospod im se podruguje.“ (Psalam 2,4) Ukupne ljudske snage ujedinjene protiv Boga su poput „miša koji riče.“ Ludost ljudi u svom ratu protiv Boga je uparena jedino njihovom arogancijom. Na drugom mestu psalmist objavljuje: „Pobunili se narodi, zaljuljala se kraljevstva. On zagrmi svojim glasom i zadrhta zemlja.“ (Psalam 46,6) Jedna reč sa Božijih usana je dovoljan da otopi zemlju!

Drevni Izrailjci su gledali na ove slike o Božijoj sili ne kao slike božanske tiranije ili proizvoljnog vladara. To je bila njihova najveća nada. Bog Izrailjski nije impotentan (slab), već je sebe obznanio kao Kralja slave: „Uzdignite, vrata, svoje nadvratnike, uzdignite se i vi, pastari ulazi, da uđe kralj slave. Ko je taj kralj slave? Jaki i snažni Gospod, moćni Gospod u boju. Uzdignite, vrata, svoje nadvratnike, uzdignite se i vi, pastari ulazi, da uđe kralj slave. Ko je taj kralj slave? Gospod nad vojskama, on je kralj slave.“ (Psalam 24,7-10)

[1] Za više detalja o novozavetnom značenju bratstva, predlažem da se pogleda sledeće: von Soden, „Adelphos,“ u Kitten, Theological Dictionary of the New Testament (Grand Rapids: Eerdmans, 1985)

[2] Geerhardus Vos, Biblical Theology (Grand Rapids: Eerdmans, 1948), p.96.

АДВЕНТ (адвентски пост)

2011-11-27T15:18:00.002+01:00

Време адвента обухвата 4 недеље пре Божића, а прва недеља је наближа празнику св.Андрије апостола (30.нов.). Реч адвент долази од латинске речи 'адвентус' (адвенире-доћи, долазити). Време адвента је од двоструког значења: време припреме за Божић, када се слави први долазак Сина Божијег к људима на земљи, и време ишчекивања другог Христовог доласка, на свршетку света. Слављење адвента настало је по узору на коризму. У цркви се најпре славило Христово васкрсење (сваке недеље), а потом и годишњи празник Васкрса, којем је претходила припрема кроз коризму. Слављење Божића 25.децембра је утврђено 354.године. Неки виде почетак славља Адвента код св.Хиларија (Галија), који око 366.године пише да се Црква сваке године припрема кроз три седмице за Спаситељев долазак. Други опет виде почетак адвента у одредби сабора из Зарагозе (Шпанија) 380.године да од 17.децембра никоме није допуштено ни једног дана изостајати од цркве, нити се скривати по кућама, нити босоног ходати, него треба журити у цркву. Године 490., бискуп Перпетуус из Тоурса службено је прогласио Адвент покорничким временом у Франачкој, наређујући пост у три дана сваке недеље од 11.децембра (празник светог Мартина) до Божића. Ово четрдесетодневно време поста, слично Коризми, оригинално се називало 'Четрдесетодневни пост светог Мартина' (Quadragesima Sancti Martini). Читања приликом еухаристијског славља узимала су се из Коризменог времена. Св.Гргур из Тоурса (+594) говори о покорничком времену од дана св.Мартина, 11. децембра, до Божића, као и о три посна дана у седмици. А сабор у Тоурсу (567) одређује да у самостанима треба постити кроз месец децембар, до Божића. Сабор у Мацону (580) одређује да од дана св.Мартина до Божића (6 недеља, као и у коризми) треба постити сваког понедељка, среде и петка, и да се божанска служба треба славити као у коризми. Тога су се држали у галиканској (Француска), мозарапској (Шпанија) и амброзијанској Цркви.

Црква у време адвента скреће пажњу на слушање и разматрање речи Божије, и на дела љубави према ближњима. Слављење адвента је сигурно посведочео у свитку из Равене из прве половине 5. века, који садри 40 приправних молитава за слављење Божића; вероватни аутор би могао бити св.Петар Кризолог (+450).

Са првом недељом адвента почиње и нова црквена литургијска година. Много више од обичаја време адвента треба да буде обелеено приступањем помирењу, тј., исповести. То је оно најважније. Јован Крститељ и данашњим хришћанима поручује и виче: 'Приправите пут Господњи, поравните му стазе.' (Матеј 3,3) Затим: 'Ко има две хаљине, нека подели с оним који нема.' На тај начин би прослава Божића била радосна, а Христов други, славни долазак хришћани би ишчекивали радосно, без страха.

Почетак адвента се обележава тако што се поставља тзв., адвентски венац, са четири свеће, и симболично пали по једна сваке недеље, до Божића.

Eпископ Герхард Мајер у Београду

2011-11-24T21:47:00.011+01:00

19.новембра, епископ Герхар Мајер је посетио нашу мисијску цркву у Београду. Том приликом, два нова верника су примљена у чланство наше цркве. Богу смо захвални на њима.
Након литургије и духовне поруке, наставили смо наше дружење уз колаче и сок. То је била прилика да се боље упознамо, разменимо своја искуства и направимо неколико заједничких фотографија.

ХРИСТОС ЦАР

2011-11-21T13:43:00.002+01:00

Гледах у ноћним виђењима и гле, на облацима небеским долази као Син човечији. Он се приближи Прадавноме и доведу га к њему. Њему би предана власт, част и царство, да му служе сви народи, племена и језици. Власт његова је власт вечна и никада неће проћи, царство његово неће пропасти.

(Данило 7,13.14.)

Господ царује, у сјај заодевен,

Господ заодевен силом и опасан,

Чврсто стоји круг земаљски,

неће се пољуљати.

Чврсто је престоље твоје од искона,

ти си од вечности.

Реке подижу, Господе,

реке подижу гласе своје,

реке подижу свој бучни хук.

(Псалам 93,1-3.)

Милост вам и мир од Исуса Христа, Сведока вернога, Прворођеног од мртвих, Владара над краљевима земаљским. Њему који нас љуби, који нас крвљу својом откупи од наших греха те нас учини краљевством, свештеницима Богу и Оцу својему: Њему слава и власт у векове векова. Амин. Гле, долази с облацима и гледаће га свако око, сви који су га проболи, и нарицаће над њима сва племена земаљска. Да. Амин. Ја сам Алфа и Омега, говори Господ бог – Онај који јесте и који је био и који долази, Свевладар.

(Откривење 1,5-8.)

Пилат позове Исуса и упита га: ‘Ти ли си јеврејски краљ?’ Исус одговори:’Говориш ли ти то сам од себе или ти то други рекоше о мени?’ Питал одврати: ‘Зар сам ја Јеврејин? Твој народ и главари свештенички предадоше те мени. Шта си учинио?’ Одговори Исус: ‘Царство моје није од овога света. Кад би моје царство било од овога света, моје би се слуге бориле да не будем предан Јеврејима. Али царство моје није одавде.’ На то му рече Пилат: ‘Ти си дакле цар?’ Исус одговори: ‘Ти кажеш: Ја сам цар. Ја сам се зато родио и дошао на овај свет да сведочим за истину. Ко је год од истине, слуша мој глас.’

(Јован 18,33-37.)

Бог је стварност која надилази мој људски разум и видљиву стварност око мене. Шта год да прочитам, помислим или кажем о Богу, он је увек већи. Он измиче мојим скученим људским категоријама. Ипак, Бог жели да му се приближим, да размишљам о њему, да читам и говорим о њему. Он ме сам позива на то да га покушам што боље упознати, иако знам да ми читава вечност неће бити довољна да га до краја проникнем.

Зато се Госпдо у Светом писму служи параболама и сликама како би ми открио своју божанску нарав. Те слике, које се темеље на људском искуству стварности, не могу до краја обухватити Бога, али ми помажу да бар донекле схватим ко је он. Добри пастир, милосрдни отац, заручник, воноградар, трс, извор живе воде...неке су од слика помоћу којих ми се Бог објављује. У средишту данашњих текстова назали се једна од тих слика: ЦАР. Бог је Цар свега створенога. Да ли је и мој цар?

Као савременом човеку можда ми је тешко уживети се у слику Христа Цара. Данас кад излазим на изборе да гласам за обичне људе, грађане попут мене, који ће одлуком већине неколико година бити на челу државе, да би их затим заменили други, па трећи, и тако даље, тешко ми је можда и замислити шта је за време прве цркве представљао Цар, какав је био њихов однос према цару и која су све осећања унели у своју слику Христа Цара.

Упркос архаичности те слике, па можда и негативним асоцијацијама на појам цара, желим искористити слику Христа Цара за даље разматрање. Кад га је Пилат упитао: ‘Ти си дакле цар?’, Исус није оповргао, али је нагласио, ‘Царство моје није од овога света.’ Желео је искористити ту прилику, једну од својих задњих, да проговори о Божијој природи и помогне свима да га упознамо.

Зато и ја желим данас размишљати о Христу Цару и о његовом царству. Желим се упитати да ли је Исус мој цар. Који је мој однос према њему и његовом царству? Ако његово царство није од овога света, какво је то царство? Који закони владају у њему? Како се за њега могу борити?

Позвани смо да предочимо себи Христа, нашег Господа, вечног Цара, и пред њим цели свет. Позвани смо да уђемо у славу свога Оца.

Хоћу ли се одазвати томе позиву? На који начин ће се та моја одлука показати у моме свакодневноме животу? Одаберем ли Исуса за свог цара, да ли то значи да ћу му свим срцем и свом душом устрајно служити. Он ће бити Господар мог живота, онај који мојим животом управља и влада. Он ће ми бити мерило свих ствари, почетак и свршетак. Само њега ћу обожавати, и нико и ништа друго неће заузети његово место у моме срцу: само он ће бити мој Бог.

Његовој вољи ћу подредити своју вољу, његовим жељама своје жеље. Његова заповест биће ми света и радо ћу је вршити, гледајући да му у свему угодим. Куда ме он пошаље, ићи ћу. Све ћу подухвате почињати у његово име и с његовим благословом. Све ћу одлуке доносити у договору с њиме. Одрећи ћу се свега што стоји између мене и њега. Следићу га у добру, као и у тешкоћама и кушњама. Борићу се заједно с њиме за његово царство.

Ако желим слућити Христу Цару, значи да ћу се од данас заједно с њиме и уз његову помоћ свим снагама борити против зла. Зло не постоји само око мене, у ‘слим људима’, како често волим размишљати. И у мени постоје мања или више зле склоности, слабости, себичност, млакост. На том бојишту ме чекају најтеже битке. Победом на том бојном пољу могу највише учинити за свога Цара.

Исус је често говорио о царству Божјем и покушао ми га приближити параболама. Оно је попут горушичиног зрна: ситно, готово невидљиво, а ипак способно да се развије у огромно и снажно стабло. Зрно је то које расте и развија се, пушта корене испод земље док се мени чини да се ништа не догађа. Царство Божије се догађа у мом срцу сваки пут кад се определим за добро, кад опростим, кад учиним дело љубави, кад помогнем брату или сестри у потреби, кад подносим оне који су ми тешки и благосиљам оне које ми чине зло.

Царство Божије је драгоцен бисер, вреднији од свих других балга, ради којега се исплати све друго продати. ‘Ко хоће за мном ићи, нека се одрекне самога себе, нека сваког дана узима свој крст и нека ида за мном.’ (Лука 9,23) Шта стоји између мене и царства Божијег? Које препреке морам уз помоћ свог Цара и моћног заштитника уклонити? Шта све морам распродати, поделити, да се домогнем тог највећег блага?

Царство Божије је њива, на којој је сваки радник драгоцен и потребан. Оно је попут винограда, у којему ће примити плату чак и они који су се придружили у задњи час. Није касно да данас постанем радник на тој њиви. А ако то већ јесам, Исус ме упозорава: ‘Нико ко стави руку на плуг па се обазире натраг, није прикладан за царство Божије.’ Моје предање треба бити потпуно, неподељено и устрајно.

О законима који владају у његовом царсту, Исус је изричито говорио, а посведочио је и својим примером. Рекао је својим ученицима: ‘Знате да владари господаре својим народима и великаши њихови држе их под влашћу. Неће тако бити међу вама. Напротив, ко хоће да међу вама буде највећи, нека вам буде слуга.’ (Матеј 20,25-27)

И он, кога славимо као Цара свега створенога, ‘није дошао да буде служен, него да служи и живот свој да као откупнину за многе.’ Он ми је заправо показао својим примером да у његовом царству владати значи служити у слободи и љубави. На тај начин је он, премда Бог и Господар свега, слућио мени предајући свој живот за мене. На тај начин ћели да и ја служим њему и браћи и људима. То значи царовати на Исусов начин.

У одломку из Откривења читам о Христовом другом доласку у слави. Верујем ли да ће на крају времена он бити победник? Хоћу ли се наћи на његовој страни? Хоћу ли небеском Цару данас обећати своју верност до краја и тако једнога дана с њиме славити победу?

Обећаћу верност Христу Цару, захваљујући му што ми је упутио позив да му служим и понудио ми часну прилику да се борим на његовој страни. Своје обећање предаћу у његове свете руке, и замолити да га никад не прекршим.

Слава Оцу и Сину и Светоме Духу. Како је било на почетку, тако и сада и у векове векова. Амин.

Епископ Герхард Мајер

2011-11-14T20:37:00.004+01:00

19. новембра 2011, Епископ Герхард Мајер, посетиће нашу мисијску цркву 'Св.Тројице.' (Вишеградска 23/1)

Еухаристијско славље у суботу (19.нов.) почеће у 12:30 а након њега, имаћемо прилику да се дружимо уз колаче и сок.

Очекујемо вас на овој духовној гозби.

Нека вас Господ благослови.

Mlada misa vlč. Leonardo Beg, Šaptinovci, Hrvatska

2011-10-30T21:46:00.003+01:00

30.oktobra u Šaptinovcima, Hrvatska, Starokatolička crkva je imala poseban dan. Vlč. Leonardo Beg je slavio svoju mladu misu. Dragom kolegi od srca čestitamo i želimo obilje blagoslova u njegovoj službi.

vlč.Petar

Proslava Dana reformacije u Osijeku

2011-10-30T20:47:00.004+01:00

29.oktobra, u 18h, na svečanom Euharistijskom slavlju uz sasluženje sveštenika sestrinske Starokatoličke crkve, obeležen je Dan reformacije. O značaju same reformacije, govorio je prečasni dr.Jasmin Milić. Nakon podsećanja na poruku same reforme, podstaknuti smo da svojim praktičnim hristolikim življenjem slavimo Boga, propovedamo Hrista i reformišemo svoj život. Prigodnim rečima su nam se obratili i starokatolički sveštenici, vlč. Topolski i vlč. Beg. Vlč. Petar Petrović je bio prisutan ispred REC 'Sveta Trojica' iz Srbije. Nakon bogosluženja, uživali smo u zajedništu i pesmi, radosno proslavljajući i ovaj značajan datum.

Vlč. Petar

POSVETA KALVINSKOG MADJARSKOG BISKUPA U REPUBLICI HRVATSKOJ

2011-10-30T20:26:00.005+01:00

Dana, 29.oktobra u Lugu, R.Hrvatska, na svečanom bogosluženju u Reformiranoj kršćanskoj kalvinskoj crkvi u Hrvatskoj, posvećen je novi biskup, prečasni Lajoš Čati-Sabo. Ovu svečanost uveličali su mnogi biskupi iz Madjarske,te superintendent Protestantske reformovane kršćanske crkve u Hrvatskoj, dr.sc.Jasmin Milić kao i vlč. Petar Petrović iz Srbije ispred REC 'Sveta Trojica'. Novoposvećenom biskupu želimo obilje blagoslova u imenovanoj službi.

Vlč.Petar

Vesti iz Hrvatske

2011-10-30T20:11:00.007+01:00

Dana 6. oktobra 2011. godine, Protestantsku reformiranu crkvenu opštinu Tordinci posetio je predsednik Republike Hrvatske, dr.sc. Ivo Josipović. Molitvu za predsednika i kratko izlaganje o župi izrekao je superintendent PRKC i župnik tordinački, Jasmin Milić. U prisustvu brojnih vernika, predstavnika verskih zajednica, vukovarsko-srijemskog župana Bože Galića, načelnika opštine Tordinci Josipa Maletića te vukovarskog gradonačelnika Željka Sabe, superintendent je zahvalio predsedniku Josipoviću što je posetio tordinačku protestantsku župu upravo u godini u kojoj ona obilježava 460. obljetnicu od prve protestanske sinode na tlu Hrvatske.

Podsetio je kako je 17. maja 1551. godine u Tordincima održana prva protestantska sinoda na tlu Hrvatske te kako su Tordinci jedina hrvatska protestanska župa koja neprestano deluje još od 16. veka. Superintendent je također kazao kako se predsednik Josipović i pre nego je postao predsednik Republike zalagao za prava verskih zajednica, a to i sada čini. Prigodnim se rečima prisutnima obratio i sam Predsednik istakavši svoju zauzetost za mir, pravednost i suživot, te za poštovanje prava svih verskih zajednica. Nakon programa u crkvi, predsednik se zajedno s uzvanicima uputio na „Acin salaš“ na prigodni domjenak.

Svojim su prisustvom ovaj važan događaj uzveličali i predstavnici drugih verskih zajednica: Lajoš Čati-Sabo, biskup Reformirane kršćanske kalvinske crkve u Hrvatskoj; Tomo Magda, predsednik Saveza baptističkih crkava u Hrvatskoj; Damir Špoljarić, predsednik Evanđeoske pentekostne crkve u Hrvatskoj; Mario Dučić, predsednik Crkve cjelovitoga evanđelja; Matej Lazar Kovačević, pastor Crkve Božje iz Tordinaca; protojerej Predrag Azap, pravoslavni paroh iz Vinkovaca; vlč. Stjepan Topolski, starokatolički župnik iz Šaptinovaca; Efendija Enes Poljić, glavni imam za Slavoniju i Baranju; dr.sc. Peter Kuzmič, rektor Evanđeoskog teološkog fakulteta u Osijeku te ostali ugledni gosti.

Predsednik Ivo Josipović prvi je državnik koji je u njezinoj višestoljetnoj istoriji pohodio ovu župu.

Vlč.Petar Petrović, (REC)

KNJIGE

2011-09-27T12:30:00.002+02:00

Kod nas možete poručiti sledeće naslove po povoljnim cenama. Na cenu dodati i poštarinu.

Izabranici Božji = 500 din

Šta je Reformirana crkva = 150 din

Šta je Gospodnja vecera = 150 din

Šta su izabranje i predestinacija = 150 din

Ko je pravi kalvinist? = 150 din

Svedocanstvo-Uvod u hriscansku doktrinu = 300 din

Sigurnost vjere = 400 din

Božja vrhovna vlast u propovedanju = 300 din

Krštenje - svrha, praksa i snaga = 300 din

Bogougodno slavlje = 100 din

Kanoni sa Sinode u Dordrechtu 1618-1619 = 300 din
Isusov zločin- 500 din.
Brak-Kako izgraditi trajan odnos-500 din.
Kurs za bračne parove-kako izgraditi brak koji će trajati zauvek-450 din.
Sveto pismo (Stari zavet preveo Đuro Daničić a Novi zavet preveo Dimitrije Stefanović) - mek povez- 500 din.

РЕФОРМА бр. 12

2011-09-20T13:13:00.001+02:00

http://www.box.net/shared/0h6fqmt8d2la0yya5qdn

PREDODREĐENJE (PREDESTINACIJA) I POSVEĆENJE

2011-09-06T11:00:00.001+02:00

REC-Dobri Pastir, Osijek. Propoveda, dr Jasmin Milić

http://vimeo.com/28632809

РЕФОРМА бр.11

2011-09-02T14:26:00.000+02:00

http://www.box.net/shared/imp8tlpu2ncxyymjdku9

Божији план спасења

2011-09-02T13:19:00.001+02:00

1. Јованова 5,11.12. И ово је сведочанство: Бог нам је дао живот вечни и овај живот је у његовом Сину. Ко има Сина има живот; ко нема Сина Божијег, нема живота.

Овај одељак нам говори да нам је Бог дао вечни живот, и да је овај живот у Његовом Сину Исусу Христу. Другим речима, да би се добио вечни живот, мора се имати Божији Син. Питање је на који начин особа може да има Сина Божијег?

Човеков проблем

Одвојење од Бога

Исаија 59,2. Него безакоња ваша раставише вас с Богом вашим, и греси ваши заклонише лице Његово од вас, да не чује.

Римљанима 5,8, Али Бог показује своју љубав према нама тиме што је Христос умро за нас кад смо још били грешници.

Према Римљанима 5,8. Бог је показао своју љубав према нама кроз смрт свога Сина. Због чега је Исус морао да умре због нас? Зато што Писмо каже да су сви људи сагрешили. „Сагрешити“ значи промашити циљ. Библија каже „сви су згрешили и тако су лишени славе (савршене светости) Божије“ (Римљанима 3,23). Другим речима, наш грех нас одваја од Бога који је савршена светост (праведан и правичан) и због тога Бог мора да суди грешним људима.

Авакум 1,13а. Чисте су очи твоје да не можеш гледати зло, и безакоње не можеш гледати.

Узалудност наших дела

Писмо такође учи да без обзира на количину нечије доброте, људских дела или верске активности нико не може да обезбеди да га Бог прихвати или да било кога одведе на небо. Моралан и праведан човек се налази у истом броду као и неморална и нерелигозна особа. Сви они осећају недостатак Божије савршене правде. Након што је расправљао о неморалном, моралном и верујућем човеку у Римљанима 1,18-3,8. апостол Павле је изјавио да су и Јевреји и незнабошци под грехом, и да „нема праведнога – баш ни једнога“ (Римљанима 3,9.10). Поред ових, у Писму налазимо забележене следеће стихове:

Ефесцима 2,8.9. Јер сте посредством вере благодаћу спасени, и то није од вас, – Божији је дар; не од дела, да се нико не похвали.

Титу 3,5-7. Спасао нас је не на основу дела која смо ми учинили у праведности, него по својој милости – бањом која препорађа и обнавља Духом Светим, кога богато изли на нас посредством Исуса Христа, Спаситеља нашега, да оправдани његовом благодаћу постанемо наследници вечнога живота – као што се надамо.

Римљанима 4,1-5. Шта ћемо, дакле, рећи да је наш по телу праотац Авраам [постигао]? Ако је, наиме, Авраам оправдан на основу својих дела, може да се хвали, али не пред Богом. Јер шта каже писмо: „Авраам је поверовао Богу и то му је урачунато као праведност“. А ономе који ради плата се не рачуна по милости него по дугу. Ономе пак који не ради, а верује у онога који оправдава безбожника, његова вера се урачунава у праведност.

Не постоји довољно велика количина људске доброте као што је Божја доброта. Бог је савршена правда. Због овога нам Авакум 1,13. казује да Бог не може да има заједништво са било киме ко нема савршену праведност. Уколико желимо да нас Бог прихвати, морамо да будемо добри у истој мери као што је и Бог. Ми пред Богом стојимо голи, беспомоћни и без наде у саме себе. Не постоји количина доброг живота која ће нас одвести у небо или нам дати вечни живот. Шта је онда решење?

Божије решење

Бог није само савршена светост (чији свети карактер ми не можемо никада сами да достигнемо или нашим делима праведности) већ је Он такође и савршена љубав и пун благодати и милости. Због Његове љубави и благодати, Он нас није оставио без наде и решења.

Римљанима 5,8. Али Бог показује своју љубав према нама тиме што је Христос умро за нас кад смо још били грешници.

Ово је радосна вести Светог писма – Библије, порука Еванђеља. То је порука о томе да је Бог дао свог властитог сина (Богочовека), који је живео безгрешним животом, и који је умро на крсту за наше грехе, и који је васкрсао из гроба показујући нам да је Он Божији Син и да је Његова смрт била замена за нашу смрт.

Римљанима 1,4. ... по Духу светости постављеном за Сина Божијег у сили – од ускрса из мртвих, Исусу Христу Господу нашем.

Римљанима 4,25. .. који је предан за наше грехе и подигнут ради нашега оправдања.

2. Коринћанима 5,21. Онога који није знао греха Бог је учинио грехом за нас, да ми у њему постанемо праведност Божија.

1. Петрова 3,18. Јер је и Христос једном умро за грехе, праведник за неправеднике, да нас приведе Богу, тело су му, додуше, убили, али је духом оживљен;

Како примамо Божијег Сина?

Због онога што је Исус Христос учинио за нас на крсту, Свето писмо каже: „Ко верује у Сина има вечни живот.“ Ми можемо да примимо Сина, Исуса Христа, као нашег Спаситеља личном вером, верујући у особу Исуса Христа и Његову смрт за наше грехе.

Јован 1,12. А свима, који га примише, даде моћ да постану деца Божија, – онима што верују у његово име.

Јован 3,16-18. Јер Бог је тако заволео свет да је свог јединородног Сина дао, да сваки – ко верује у њега – не пропадне, него да има вечни живот. Бог, наиме, није послао Сина у свет да суди свету, него да се свет спасе његовим посредством. Ко верује у њега – томе се не суди; а ко не верује – већ је осуђен, што није веровао у име јединороднога Сина Божијег.

Ово значи да свако од нас мора да дође Богу на исти начин: (1) као грешници који признајемо Његову безгрешност, (2) препознамо да нема људског дела које може да дâ спасење и (3) у потпуности се за наше спасење ослонимо само на Христа вером.

Уколико желите да примите и поуздате се у Хрста као личног Спаситеља, можда ћете пожелети да то признате у личној молитви признајући своју грешност, прихватите Његово опроштење и ставите вашу веру у Христа за ваше спасење.

Уколико сте се поуздали у Христа, требате да учите о вашем новом животу у Богу и како да ходате са Господом. Слободни смо да Вам предложимо да почнете за проучавањем са једним од наших инструктора. Ово проучавање ће Вас водити корак по корак кроз основне библисјке истине Божије речи и помоћиће Вам да саградите чврст темељ за вашу веру у Исуса Христа.

PREDESTINACIJA (PREDODREĐENJE) I EVANGELIZACIJA

2011-08-29T16:01:00.002+02:00

Predodređenje ili predestinacija (lat: praedestinatio) je učenje po kome su sva dešavanja unapred predodređea Božijom suverenom voljom. Predodređenje ne isključuje potpunu slodobnu volju i slobodu delovanja, već ih samo ograničava i podređuje Božijoj volji i Božijoj milosti. Temelj vašeg spasenja se nalazi - ne u vama, koji ste tako slabi i promenjivi, tako nestalni u svojim osećanjima i nedosledni u veri-već u samom Božijem suverenom i nepromenjiovm izabranju od večnosti. Pogledajte propoved dr.Jasmina Milića koji objašnjava ovu istinu.

http://vimeo.com/28295582

РЕФОРМА бр.10

2011-08-26T13:19:00.001+02:00

ЧИТАЈТЕ ЧАСОПИС 'РЕФОРМА' И РЕФОРМИШИТЕ СВОЈ ЖИВОТ.

http://www.box.net/shared/u4b7vjgkddygat0eecnq

2011-08-26T10:00:00.001+02:00

ЧИТАЈТЕ ГЛАСНИК 'РЕФОРМА' И РЕФОРМИШИТЕ СВОЈ ЖИВОТ.
http://www.box.net/shared/e6brs71ylyfxpaih6eot

KNJIGE!

2011-08-24T14:58:00.003+02:00

Kod nas možete poručiti sledeće naslove po povoljnim cenama. Na cenu dodati i poštarinu.

Izabranici Božji = 500 din

Heidelberski katekizam/Drugo helvetsko veroispovedanje = 300 din

Šta je Reformirana crkva = 150 din

Šta je Gospodnja vecera = 150 din

Šta su izabranje i predestinacija = 150 din

Ko je pravi kalvinist? = 150 din

Westminstersko veroispovednje/Veliki katekizam/Mali katekizam = 250 din

Svedocanstvo-Uvod u hriscansku doktrinu = 300 din

Povijesni pregled liturgije = 400 din

Sigurnost vjere = 400 din

Božja vrhovna vlast u propovedanju = 300 din

Krštenje - svrha, praksa i snaga = 300 din

Bogougodno slavlje = 100 din

РЕФОРМА бр.8

2011-08-24T13:38:00.001+02:00

Читајте часопис РЕФОРМА и реформишите свој живот.
http://www.box.net/shared/8go19045ktt2pcqv0da2

РЕФОРМА бр.7

2011-08-24T09:08:00.003+02:00

Читајте часопис РЕФОРМА и реформишите свој живот!

http://www.box.net/shared/tbny3aix26yt1imm9lqg

РЕФОРМА бр.6

2011-08-16T12:07:00.000+02:00

ЧИТАЈТЕ РЕФОРМУ И РЕФОРМИШИТЕ ЖИВОТ.

http://www.box.net/shared/bykoyue1qoj3kfphrd0l

РЕФОРМОВАНА ЕПИСКОПАЛНА ЦРКВА

2011-08-06T09:33:00.001+02:00

Веровање:

ЦРКВА СВЕТЕ ТРОЈИЦЕ прихвата основна хришћанска вероисповедања: Апостолско, Никејско-Цариградско и Атанасијево. Као црква реформације, прихвата калвинистичку науку дефинисану у Хајделбершком катихизису и 39 чланака вере.

ЦРКВА СВЕТЕ ТРОЈИЦЕ верује у Тројединога Бога, Оца и Сина и Светога Духа.
ЦРКВА СВЕТЕ ТРОЈИЦЕ верује да је Христос прави Бог и прави Човек, дао откупну жртву на крсту за изабране.
ЦРКВА СВЕТЕ ТРОЈИЦЕ верује да је Библија надахнута Реч Божија и примарни ауторитет наше вере и праксе.
ЦРКВА СВЕТЕ ТРОЈИЦЕ верује у оправдање по вери и спасење по милости.
ЦРКВА СВЕТЕ ТРОЈИЦЕ верује у две свете тајне које су видљиви знаци невидљиве духовне милости: Крштење и Еухаристију.
ЦРКВА СВЕТЕ ТРОЈИЦЕ верује да верници требају живети свој практични живот у посвећењу Христу као и у заједништву са другим верницима, окупљенима у парохији.
ЦРКВА СВЕТЕ ТРОЈИЦЕ верује у једну, васељенску Христову цркву на земљи и да су сви верници који следе Христа позвани да заједно учествују у еухаристијској гозби.

Литургија:

ЦРКВА СВЕТЕ ТРОЈИЦЕ је литургијска црква. Обредник цркве је Књига заједничких молитава (The Book of Common Prayer) издање из 1662. У литургијском смислу следи литургијску реформу Енглеске цркве у 16. веку.

Мисија-Евангелизација:

ЦРКВА СВЕТЕ ТРОЈИЦЕ сматра да је важан задатак цркве мисија и евангелизација. У том смислу она је активна у проповедању Божије речи и оснивању нових цркава.

Црквено устројство:

ЦРКВА СВЕТЕ ТРОЈИЦЕ је у саставу Реформованог епископалног деканата за Хрватску и Србију (PRHC). Надлежни парох је влч.Петар Петровић. Деканат је организацијски део епископије Реформоване епископалне цркве (REC) са седиштем у Немачкој. Надлежни епископ је Преосвећени Royal U. Grote а помоћни епископ Преосвећени Gerhard Meyer. На чеку деканата је архиђакон/суперинтендент др Јасмин Милић.

Реформована епископална црква организацијски припада Англиканској цркви Северне Америке (ACNA) на чијем чеку је Архиепископ Robert William Duncan, Jr.

РЕЦ

2011-08-05T10:53:00.002+02:00

ИЗЈАВА О ИСПОВЕДАЊУ ВЕРЕ РЕФОРМОВАНЕ ЕПИСКОПАЛНЕ ЦРКВЕ (усвојена 2.децембра 1873.године)

1. Реформисана епископална црква се држи „вере једанпут предане светима“ и исповеда:

· Своју веру у Свето писмо Старога и Новога завета, држећи Реч Божију јединим водичем вере и праксе.

· Своје вероисповедање према Исповедању, које се уобичајено назива „Апостолско вероисповедање.“

· Своју веру у божанско установљење Светих тајни Крштења и Вечере Господње, у доктрине о милости Божијој, како су дефинисане у „Тридесет и девет чланака вере.“

2. Црква признаје и придржава се Епископата, али не као Богом даног права, већ као древног и пожељног начина вођења црквене заједнице.

3. Црква устрајава у литургији, која није важнија нити репресивна према слободној молитви, прихватајући ревидирану „Књигу заједничких молитава“ онако како је предлаже и препоручује за коришћење Општа конвенција Протестантске епископалне цркве из 1785.године, уз придржавање пуне слободе, измене, скраћења, додавања, или измене и допуне исте, како би се на најпримеренији начин послушило потребама верника „под условом да садржај вере остане очуван.“

4. Црква одбацује и осуђује, следеће погрешне и чудне доктрине, као противне Речи Божијој:

· Прво, да Црква Христова постоји само према једном реду или облику црквене заједнице.

· Друго, да су хришћански свештеници на неки посебан начин „свештенство“ другачије него што су сви верници „краљевско свештенство.“

· Треће, да је Стол Господњи олтар на којем се Тело и Крв Христова, изнова приносе Богу Оцу.

· Четврто, да је присутност Христа у Вечери Господњој стварна у елементима хлеба и вина.

· Пето, да је нановорођење нераздвојно повезано с крштењем.

Реформа бр. 5

2011-07-25T12:49:00.002+02:00

http://www.box.net/shared/51nb5dzq5bvgh73h8d0z
Читајте часопис РЕФОРМА и реформишите своју животну филозофију.

Реформа број 4

2011-07-23T15:03:00.001+02:00

http://www.box.net/shared/44zhan4m0c8uxoxvdd12

ЦРКВЕНИ ГЛАСНИК: 'РЕФОРМА' бр.3

2011-07-22T11:32:00.001+02:00

Преузмите нови број: http://www.box.net/shared/e71c7z26mee9qkqxfqel

Crkveni glasnik REFORMA

2011-07-22T01:06:00.001+02:00

Preuzmite novi broj crkvenog glasnika REFORMA
http://www.box.net/shared/ib39i2neyjxrlbx9n1v8

ПУТ ЉУБАВИ НИКАД НЕ ПРЕСТАЈЕ

2011-07-07T10:21:00.000+02:00

„Старајте се, дакле, за веће дарове. А показаћу вам још и бољи пут.“ (1 Коринћанима 12,31)

Учење да се испољава љубав умногоме је случно учељу ного језика. Људима је извесна мера ове божанске особине урођена (Постање 1,27; упореди са 1 Јованова 4,8). Па ипак, учење да се испољава љубав захтева дадатни напро – нарочито данас, када природне наклоности има тако мало (2 Тимотеју 3,1-5). То је понекад случај управо у породици. Многи одрастају у грубој средини где љубазне речи тешко да се икада изговоре – ако се уопште и изговоре (Ефесцима 4,29-31; 6,4). Како, онда, можемо научити да испољавамо љубав – чак и ако нам је ретко када показана?

У 1 Коринћанима 13,4-8, Павле не даје механичку дефиницију тога шта је љубав, већ живи опис тога како овај највиши облик љубави делује. Осматрање тих стихова ће нам помоћи да разумемо природу ове божанске особине и боље ће нас опремити да је испољавамо. Осмотримо неке фасете љубави које је описао Павле. Углавном ћемо их груписати у три категорије: уопште наше понашање; затим, конкретније, наши односи са другима; и на крају, наша устрјност.

Љубав нам помаже да победимо понос.

Након својих уводних коментара о љубави, Павле је Коринћанима написао: „Љубав није заједљива.“ (1 Коринћанима 13,4). Завист се може манифестовати у љубонорном незадовољству што другима добро иде и што успевају. Таква љубомора је разорна – физички, емоционално и духовно (Пословице 14,30; Римљанима 13,13; Јаков 3,14-16). Упитај се: Да ли постајем завидан када изгледа да су ме превидели за неку службу у Цркви? Уколико је одоговр да, не очајавај. Библијски писац јаков подсећа нас да је завист присутна у свим несавршеним људима (Јаков 4,5). Љубав према браћи може ти помоћи да поново успоставиш своју равнотежу. Она ти може омогућити да се радујеш са онима који се радују и да не гледаш као личну увреду када неко други прими благослов или неки комплимент (Упореди са 1 Самуилова 8,7-9).

Павле додаје да се љубав „не узноси, не надима се.“ (1 Коринћанима 13,4). Уколико имамо неки таленат или неку способност, нема потребе да парадирамо тиме. На пример, неки би могли бити склони да се хвалишу својим достигнућима. Чак и ако имамо неку нарочиту вештину или способност која недостаје другима у Цркви, зар нам то даје за право да се надимамо? На крају крајева, своје урођене таленте које поседујемо треба да користимо да бисмо промовисали јединство – а не себе (Матеј 23,12; 1 Петрова 5,6). Павле је писао да иако Црква има много чланова, „Бог сложи тело“ (1 Коринћанима 12,19-26). Грчка рећ преведена као „сложи“ означава хармонично уклапање, као код мешања боја. Стога ниједна особа у Цркви не треба да се надима због својих способности нити да покушава да доминира над другима. Поносу и амбицији нема места у Божијој организацији (Пословице 16,19; 1 Коринћанима 14,12; 1 Петрова 5,2.3).

Љубав „није користољубива“ (1 Коринћанима 13,5). Особа која има љубави не манипулише другима како би остварила своје циљеве. Библија садржи упозоравајуће примере што се тиче тога. Да илуструјемо: читали смо о Далиди, Језавељи и Готолији – женама које су манипулисале другима ради својих себичних циљева (Судије 16,16; 1 Царевима 21,25; 2 Дневника 22,10-12). Ту је био и син краља Давида, Авесалом. Он би прилазио онима који су долазили у Јерусалим ради судске одлуке и лукаво ширио глас да на краљевом двору нема истинског занимања за њихове проблеме. И одмах затим рекао да оно што је двору стварно потребно јесте један срдачан човек као што је он. (2 Самуилова 15,2-4) Наравно, оно за шта је Авесалом био заинтересован нису били потлачени, већ он сам. Поступајући као самоименовани краљ, завладао је срцима многих. Али с временом, Авесалом је доживео тежак пораз. Када је погинуио, нису га сматрали вредним чак ни пристојне сахране (2 Самуилова 18,6-7)

То је упозорење за данашље хришћане. Било да смо мушкарци или жене, можда смо по природи уверљиви; можда нам је лако да увек истерамо своје, да тако кажемо, тако што бисмо водили главну реч у разговору или сломили отпор оних који имају другачије гледиште. Међутим, уколико стварно имамо љубави, пазићемо и на корист других (Филипљанима 2,2-4). Нећемо искоришћавати друге нити унапређивати сумњиве идеје због нашег искуства или положаја у Цркви, као да су наша гледишта једина која вреде. Уместо тога, имаћемо на уму библијску изреку: „Охолост долази пред погибао, и поносит дух пред пропаст.“ (Изреке 16,18)

Љубави гради мирне односе.

Павле је такође писао да је љубав „добра“ и да се „не понаша пристојно“ (1 Коринћанима 13,4.5) Љубав нам неће дозволити да поступамо неучтиво, вулгарно или без поштовања. Уместо тога, узимаћемо у обзир осећања других. На пример, особа која има љубави избегаваће да ради ствари које би узнемириле савест других (Упореди са 1 Коринћанима 8,13). Љубав се „не радује неправди, а радује се истини“ (1 Коринћанима 13,6). Ако волимо Божији закон, нећемо затварати очи пред неморалом нити ће нас забављати ствари које Бог мрзи (Псалам 119,97). Љубав ће нам помоћи да нађемо радост у стварима које изграђују а не у стварима које руше (Римљанима 15,2; 1 Коринћанима 10,23.24; 14,26). Павле пише да се љубав „не раздражује“ (није преосетљива) (1 Коринћанима 13,5). Додуше, сасвим је нормално да се ми као несавршени људи узрујамо или да осећамо извесну меру љутине када нас неко увреди. Међутим, било би погрешно гајити дуготрајну озлојеђеност или остати у испровоцираном стању (Псалам 4,4; Ефесцима 4,26). Уколико се не би контролисао, чак и оправдан гнев би довео до немудрог поступања, и Бог ни нас могао сматрати одговорнима за то (Постање 34,1-32; 49,5-7; Бројеви 12,3; 20,10-12; Псалам 106,32.33).

Неки су дозволили да несавршеност других утиче на њихову одлуку о посећивању богослужења и проповедања другима. Раније су многи од њих водили тешку борбу за веру, можда подносећи противљење породице, исмевање од колега или томе слично. Они су поднели такве препреке зато што су на њих гледали као на испите интегритета, што и јесте тако. Али шта се дешава када су сухришћанин каже или учини нешто што је без љубави? Није ли то испит интегритета? Јесте, заиста, јер ако останемо у испровоцираном стању, могли бисмо „дати приступа ђаволу.“ (Ефесцима 4,27) Са добрим разлогом, Павле додаје да љубав „не рачуна зло“ (1 Коринћаима 13,5). Он овде користи једини израз из рачуноводства, очигледно да би сугерисао на чин уписивања увреде у књигу дугова како се не би заборавила. Да ли је израз љубави да трајно запишемо у сећању неку реч или поступак који нас је заболео, као да ће нам некад у будућности бити потребно да се позовемо на то? Како нам само може бити драго што господ нас не испитује на тако беспоштедан начин (Псалам 130,3). Да, када се кајемо, он брише наше грехе (Дела 3,19). Можемо опонашати Господа у том погледу. Не треба да будемо прекомерно осетљиви када изгледа да нас неко омаловажава. Уколико смо брзи да се увредимо, можемо себе повредити дубље неко што би то икада могла особа која нас је увредила (Проповедник 7,9.22). Уместо тога, потребно је да упамтимо да љубав „увек верује“ (1 Коринћанима 13,7). Наравно, нико од нас не жели да буде лаковеран, али не треба ни да прекомерно сумњамо у мотиве наше браће. Кад год је то могуће, немојмо сумњати у друге (Колошанима 3,13).

Љубав нам помаже да истрајемо.

Павле нам затим говори да „љубав дуго трпи“ (1 Коринћанима 13,4). Она нам омогућује да поднесемо искушавајуће услове, можда на неко дуже време. На пример, многи хришћани годинама живе у религиозно раздељеном дому. Други нису у браку, не по свом избору, већ због тога што не могу наћи одговарајућег брачног друга „у Господу“ (1 Коринћанима 7,39; 2 Коринћанима 6,14). Затим, ту су они који се боре са изнутрујућим здравственим проблемима (Галатима 4,13.14; Филипљанима 2,25-30). Стварно, у овом несавршеном свету, нико није у животној ситуацији која не захтева неку врсту устрајности (Матаје 10,22; Јаков 1,12).

Павле нас уверава да љубав „све подноси...сваку наду чува, све сноси“ (1 Коринћанима 13,7). Љубав према Господу оспособиће нас да поднесемо било коју ситуацију зарад праведности (Матеј 16,24; 1 Коринћанима 10,13). Ми не тражимо мучеништво. Баш напротив, наш циљ јесте да водимо миран, тих живот (Римљанима 12,18; 1 Солуњанима 4,11.12). Међутим, када наиђу испити вере, радо их подносимо као део цене онога што значи бити хришћански ученик (Лука 14,28-33). Док подносимо, настојмо да одржимо позитивно гледиште, надајући се најбољем исходу усред искушавајућих ситуација. Патња није једина околност за коју је потребна устрајност. Понекад устрајати једноставно значи трајати, наставити утврђеним обрасцем било да су искушавајуће ситуације присутне или не. Устрајност укључује и одржава добре духовен рутине. На пример, да ли читаш Божију Реч и медитираш о њој и комуницираш са својим небеским Оцем путем молитве? Да ли редовно присуствујеш богослужењу, и да ли извлачиш корист из измене охрабрења са суверницима? Ако је твој одговор да, одна било да је сада за тебе повољно или проблематично време, ти си устрајан. Немој се предати, „јер ћемо у своје време пожњети ако не сустанемо.“ (Галатима 6,9)

Љубав – бољи пут.

Павле је нагласио важност показивања љубави тиме што је своју божанску особину назвао „бољим путем“ (1 Коринћанима 12,31). У ком смислу бољим? Павле је управо набројао дарове Духа који су били уобичајени међу хришћанина из првог века. Неки су добили моћ прорицања, дуги су били опуномоћени да лече болести, многима је била дата способност да говоре језике. Стварно запањујући дарови. Па ипак, Павле је рекао Коринћанима: „Кад бих језицима људи и анђела говорио, а љубави не би имао, био бих као меденица која звечи или цимбал који јечи. Кад бих имао и дар продицања, и знање свих тајни, и цело познање, и кад бих имао и сву веру, да бих и горе могао да премештан, а љубави не имао, био бих ништа.“ ( 1 Коринћанима 13,1.2). Чак и дела која би иначе имала вредност, постају „мртва дела“ уколико мотив за њих није љубав према Богу и ближњем (Јеврејима 6,1).

Исус је дао још један разлог због чега треба да негујемо божанску особину љубави. „По томе ће сви познати да сте моји ученици ако се међу собом љубите.“ (Јован 13,35). Реч „ако“ препушта сваком хришћанину на вољу да ли ће научити да показује љубав или неће. На крају крајева, сама чињеница да смо у страној земљи не би нас натерала да научимо да говоримо њен језик. Тако нас ни једноставно посећивање богослужења у Цркви или дружење са сухришћанима не учи аутоматски како да показујемо љубав. Учење тог „језика“ захтева непрестан напро.

Понекад нећеш одговарати неком апсекту љубави коју је Павле размотрио. Али немој се обесхрабривати. Стрпѕиво се усредсреди на то. Настави да консултујеш Библију и примењуј њена начела у својим поступцима с другима. Никада немој заборавити пример који сам Господ поставља за нас. Павле је опомињао Ефежане: „Будите једни другоме добри, милостиви, праштајући један другоме, као што је Бог у Христу вама опростио.“ (Ефесцима 4,32).

Баш као шти ти учење да се изразиш на новом језику на крају постане лакше, са временом ћеш вероватно открити како ти је испољавање љубави постало лакше. Павле нас уверава да љубав не престаје никада. (1 Коринћанима 13,8) За разлику од чидесних дарова духа, љубав никада неће престати да постоји. Зато настави да учиш клако да показујеш ову божанску особину. Она је, као што је Павле назива, „бољи пут.“

ДА ЛИ БИБЛИЈА ГОВОРИ ЦЕЛУ ИСТИНУ О ИСУСУ?

2011-07-01T09:26:00.002+02:00

Да ли је могуће да Исус није умро на Голготи, иако Библија каже да јесте, већ да је живео и после тога? Да ли се можда оженио с Маријом Магдаленом, и имао децу с њом? Или је можда био тајанствени испосник који се одрицао свих овоземаљских ужитака? Да ли је могуће да су се његова учења разликовала од онога што можемо прочитати у Библији?

Било је много таквих претпоставки које су поново оживеле делимично због популарних филмова и романа. Поред таквих измишљених прича, има и доста књига и чланака који се баве апокрифним списима из другог и трећег века н.е. за које се тврди да откију чињенице о Исусу које су изостављене из еванђеља. Да ли су такве тврдње оправдане? Да ли Библија говори целу истину о Исусу?

Одговоре на та питања добићемо ако осмотримо три основне ствари. Као прво, треба да знамо важне информације о људима који су писали књиге из Новог завета и о томе када су их написали; друго, треба да сазнамо ко је саставио библијски канон и како; и треће, потребно је да знао нешто о пореклу апокрифних текстова и по чему се разликују од канонских списа.

Реч канон се односи на збиртку библијских књига које пружају уверљив доказ да су написане под Божијим надахнућем. Постоји 66 књига које су општепризнате као канонске и које представљају саставне и неизоставне делове Божије Речи.

Ко је написао Нови завет и када?

У времену од око 50. до око 100. године након Христа, настало је 27 светих списа из којих је прва Црква читала за време богослужења. Црква каснијег времена прихватила је у канон Новог завета само оне књиге из којих је у првим вековима читано за време богослужења. Црква је само четири еванђеља признала и убројила међу свете и надахнуте књиге. Критерији су били: да је књигу о Исусовим делима и речима написао неки од апостола или њихових сарадника и да је та књига дуже време читана за време богослужења у великом броју цркава. Црква је у канон Новог завета примила само четири еванђеља, тј. сва она еванјђеља која су од старине била читана за време богослужења зато што су предстојници и остали чланови заједнице крштених веровали да су надахнуте. Прва три еванђеља се управо подударају и по садржају и по облицима приказивања Исусових дела и речи. Насупрот томе, четврто еванђеље има већином дуге извештаје и писано је другим стилом. Зато се прва три еванђеља зову синоптичка (заједничко гледање). Четврто еванђеље, Еванђеље по Јовану, зове се духовно еванђеље, јер се у њему више истиче Исусово божанство, док се у другим еванђељима више истичу Исусове људске особине.

Исусови савременици, од којих су неки били очевици његове смрти и васкресења, у то време су још увек били живи и могли су да потврде извештаје из еванђеља. Лако су могли и да разотркију неистине. Једна од јачих страна начина на који су апостоли проповедали била је у томе што су се са уверењем позивали на оно што су њихови слушаоци већ знали. Они нису говорили само: „Ми смо сведоци тих догађаја,“ већ и: „Као што и сами знате.“ (Дела 2,22)

Ко су били писци Новог завета? Међу њима су били и неки од Исусових 12 апостола. Они и други библијски писци, као што су Јаков, Јида и вероватно Марко, били су присутни када је на Педесетницу 33. н.е. основана хришћанска Црква. (Дела 15,2.6.12-14.22; Галатима 2,7-10)

Исус је својим следбеницима заповедио да наставе са проповедањем (Матеј 28,19.20). Он је чак рекао: „Ко слуша вас, слуша и мене.“ (Лука 10,16) Поред тога, обећао им је да ће им Свети Дух, треће лице Св.Тројице, дати снагу која им је потребна да би извршили то дело. Када су добили рукописе од апостола и њихових блиских сарадника рани хришћани су прихватили те књиге не доводећи у питање њихову веродостојност.

Неки библијски писци су потврдили да су текстови других библијских писаца веродостојни и да су написали под Божијим надахнућем. На пример, апостол Петар се осврнуо на Павлова писма и сврстао их међу „остале делове Писма“ (2 Петрова 3,15.16). Исто тако је и Павле потврдио да су апостоли и други хришћански пророци били надахнути од Бога (Ефесцима 3,5).

Према томе, извештаји из еванђеља су изузетно поуздани и веродостојни. То нису митови и легенде. То је пажљиво забележена историја која се заснива на сведочанству очевидаца и који су написали људи који су били надахнути Божјим Светим Духом.

Ко је саставио канон?

Неки стручњаци тврде да је канон Новог завета Светога исма вековима касније саставила црква која је учврстила своју моћ за време владавине цара Константина. Међутим, чињенице говоре нешто друго.

О томе који ће списи бити укључени у Нови завет, а који неће, никада није одлучивао ниједан црквени сабор нити само једна особа. Критеријуму су били прилично јасни и веома разумни: На списе из првог века н.е. за које се сматрало да су их написали апостоли или њихови сарадници гледало се као на поуздане. Други списи, писма или еванђеља који су касније написани нису били уврштени у канон. Овај процес је у сусштини завршен много пре Константина и много пре него што је његова црква учврстила своју моћ. Нови завет смо добили од цркве мученика, а не од цркве моћника.

Црква није саставила канон по свом избору. Било би тачније ако бисмо рекли да је црква признала књиге које су хришћани одувек сматрали веродостојном Божјом Речју. Међутим, да ли су само ти понизни хришћани из првог века одлучивали о томе које ће књиге бити уврштене у канон? Библија показује да је у тај процес било укључено нешто много важније и моћније.

Према Библији, један од чудесних дарова Духа које су хришћани добијали у првим деценијама након оснивања цркве била је „Милосни су дарови различити, аи је Дух исти....дугоме да чини чудеса, другоем пророштво, другоме да разликује духове, другоме различити језици, другоме да тумачи језике.“ (1 Коринћанима 12,4.10) Дакле, неки од тих хришћана су добили натприродну способост да направе разлику између изхјава киоје су заита биле надахнуте од Бога и оних које то нису биле. Зато данашњи хришћани могу бити сигурни у то да су списи који су постали део Светога писма заиста надахнути од Бога.

Други манускрипти представљају још један снажан доказ који потврђује канон који је данас општеприхваћен. Постоји више од 5000 манускрипата Новог завета на изворном језику, а неки од њих потичу из другог и трећег века. Управо су ти списи, сматрани веродостојним током тих првих векова н.е. и зато су преписивани и нашироко коришћени.

Међутим, сам текст представља најважнији доказ што се тиче његовог канонства. Канонски списи су у складу са здравим речима које налазимо у другим деловима Светог писма (2 Тимотеју 1,13). Они продубљују љубав према Богу и подстичу људе да му служе, а упозоравају на сујеверје, демонизам и обожавање људи и анђела. Они су историјски тачни и садрже истинита пророчанства. Такође подстичу читаоце да воле своје ближње. Књиге грчког дела Светог писма су карактеристичне по томе. Да ли се то може рећи и за апокрифне књиге?

По чему се апокрифне књиге разликују од канонских?

Апокрифне књиге су потпуно другачије од канонских књига. Оне су настале отприлике средином другог века, дакле много касније од канонских књига. Слика коју пружају о Исусу и хришћанству није у складу с надахнутим Писмом.

Рецимо, у апокрифном Томином еванђељу Исусу се пропосују многе чудне изјаве, на пример да ће претворити Марију у мушкарца како би могла да уђе у небеско Краљевство. У Томином еванђељу о Христовом детињатву Исус се приказује као пакосно дете које је намерно проузроковало смрт једног другог детета. У апокрифним књигама Дела Павлова и Дела Петрова ставља се нагласак на потпуно уздржавање од полних односа и чак се наводи да се раздвоје од својих мужева. У Јудином еванђељу пише како се Исус смејао својим ученицима што су се молили Богу за оброк. Тако нешто се не уклапа у оно што се налази у канонским књигама (Марко 14,22; 1 Коринћанима 7,3-5; Галатима 3,28; Јеврејима 7,26)

У многим апокрифним књигама се износе веровања гностика, који су сматрали да Створитељ није добар Бог. Они су такође веровали да васкрсење није дословно, да је сва материја зло и да иза брака и рађања стоји Сатана.

За неке апокрифне књиге се каже да су их написале особе које се не спомињу у Библији, али то није тачно. Да ли су те књиге путем неке завере уклоњене из Библије? Нема ни говора о томе да их је неко избацио из Новог завета; оне су се саме избациле.

Упозорење на појаву отпадништва

У канонским списима се на неколико места даје упозорење да ће се појавити отпадништво које ће искварити цркву. Оно се заправо јавило већ у првом веку, али су апостоли спречили његово ширење (Дела 20,30; 2 Солуњанима 2,3.6.7; 1 Тимотеју 4,1-3; 2 Петрова 2,1; 1 Јованова 2,18.19; 4,1-3). Таква упозорења су бацила светло на списе који су почели да се појављују након смрти апостола, списе који нису у складу са Исусовим учењем.

Истина, неким изучаваоцима и историчарима се чини да су ти списи стари и достојни поштовања. Али размислите о следећем: Шта би било ако би изучаваоци сакупили гомилу непоузданих текстова објављених у наше време, можда из таблоида и публикација радикалних верских култова, а онда их запечатили у неком трезору? Да ли би с проласком времена ти списи постали истинити и поуздани? Да ли би лажи и бесмислице из тих текстова постале истините после 1700 година само зато што су текстови веома стари?

Наравно да не би. Тако је и с тврдњама да се Исус оженио с Маријом Магдаленом и другим крајње чудним изјавама из апокрифних књига. Зашто бисмо веровали таквим непоузданим списима, нарочито када већ имамо списе који су поуздани? Све што Бог жели да знамо о његовом Сину налази се управо у Библији – књизи којој у потпуности можемо веровати.

DA LI SVAKOGA DANA SLUŠATE BOŽIJE POUKE?

2011-06-29T18:35:00.002+02:00

Koliko često se pogledate u ogledalu? Većina nas to čini svakodnevno, možda i više puta u toku jednog dana. Zbog čega? Zato što želimo da izgledamo lepo.

Čitanje Svetog pisma se može uporediti sa gledanjem u ogledalo (Jakov 1,23-25). Poruka koja je zabeležena u Božijoj Reči ima moć i pomaže nam da se vidimo u pravom svetlu (Jevrejima 4,12). Drugim rečima, otkriva razliku između onoga što smo spolja i onoga što smo iznutra. Poput doslovnog ogledala, pokazuje nam u čemu treba da se popravimo.

Osim što otkriva šta traba da promenimo, Biblija nas poučava i kako da izvršimo te promene. Apostol Pavle je napisao: „Sve je Pismo nadahnuto od Boga i korisno za poučavanje, za ukoravanje, za popravljanje, za vaspitavanje u pravednosti.“ (2 Timoteju 3,16.17) On je naveo četiri koristi koje donosi čitanje Biblije i vredno je zapaziti da tri od njih – ukoravanje, popravljanje i vaspitavanje – podrazumevaju promene u našem stavu i postupcima. Ako je važno da se redovno ogledamo kako bismo se uverili da uredno i pristojno izgledamo, koliko je tek važno da redovno čitamo Božju Reč, Bibliju.

Nakon što je Isusu Navinu poverio vođstvo nad izraelskim narodom, Bog mu je rekao: „Neka se ova knjiga zakona ne odvaja od tvojih usta. Pažljivo je čitaj dan i noć, da bi savesno činio sve što je u njoj napisano, jer ćeš tada biti uspešan na svom putu i postupaćeš mudro.“ (Isus Navin 1,8) Da bi Isus Navin uspešno ispunio svoje zaduženje, bilo je neophodno da čita Božiju Reč dan i noć, to jest redovno.

O koristima koje donis redono čitanje Svetoga pisma govori se u Prvom psalmu:

„Blago čoveku koji se ne ravna prema savetu bezbožnika, ne zaustavlja se na putu grešnika, ne seda u zboru opakih, on uživa u Zakonu Gospodnjem, o Zakonu njegovu razmišlja dan i noć. On je kao drvo posađeno uz vode potoka, što rađa plod u pravo doba, na kojem ne vene lišće. Što poduzme, to i uspe.“ (Psalam 1,1-3) Nema sumnje da svi želimo da budemo poput tog čoveka.

Mnogi ljudi su stekli naviku da svakodnevno čitaju Bibliju. Na pitanje zbog čega svakog dana čitati Bibliju, možemo odgovoriti: „Ako se više puta u toku dana molimo Bogu očekujući da nas sasluša, zar onda ne bi trebalo da i mi slušamo Boga tako što ćemo svakoga dana čitati njegovu Reč?“ Kada čitamo Bibliju, to je kao da slušamo Boga jer tako saznajemo kakvo je njegovo gledište o određenim stvarima.

Odličan način da se bolje upoznate sa Biblijom, jeste da je pročitate od korice do korice. Međutim, neki su više puta pokušali da pročitaju celu Bibliju, ali su posle izvesnog vremena odustali. Da li se to i vama desilo? Šta možete učiniti kako biste uspeli da pročitate celu Bibliju? Možda biste mogli da isprobate sledeća dva predloga:

1.Uvrstite čitanje Biblije u svoje svakodnevne aktivnosti. Odredite koje vam vreme najviše odgovara za svakodnevno čitanje Biblije. Isplanirajte i rezervni termin u slučaju da vas nešto spreči da čitate Bibliju u vreme kada ste to nameravali. Postupaćete poput stanovnika drevnog grada Verije. O njima je rečeno: „Svim srcem su primili reč i svaki dan istraživali Pisma da vide je li to tako.“ (Dela 17,11)

2.Imajte na umu konkretan cilj. Primera radi, ako svakoga dana budete čitali tri do pet poglavlja, pročitaćete celu Bibliju za samo godinu dana.

Kada jednom pročitate celu Bibliju, zašto to ne biste činili i dalje?

Kada budete čitali Bibliju, otkrivaćete nove stvari koje možete primeniti u životu-stvari koje ranije niste zapažali. Zbog čega? „Jer prolazi obličje ovoga sveta.“ (1 Korinćanima 7,31) Zato budite rešeni da se svakodnevno ogledate u simboličnom ogledalu, to jest u Božijoj Reči, Bibliji. Tako ćete imati priliku da svakog dana slušate pouke koje pruža Bog (Psalam 16,8)

Од рибара до енергичног апостола

2011-06-24T20:42:00.003+02:00

Петар је у Библији познат под различитим именима. Познат је по јеврејском имену Симеон и одговарајућем грчком имену Симон, затим по имену Петар и одговарајућем арамејском имену Кифа. На овог апостола се указује и као на Симона Петра, што је у ствари комбинација два имена (Матеј 10,2; 16,16; Јован 1,42; Дела 15,14).
Петар је био ожењен и код њега су живели његова ташка и његов брат (марко 1,29-31). Био је рибар из Витсаиде, града на северној обали Галилејског мора (Јован 1,44). Касније је живео у оближњем Капернауму (Лука 4,31.38) Исус је седео у његовом чамцу када се обраћао мношту које се окупило на обали Галилејског мора. Одмах након тога, Петар је послушао Исусов предлог и имао богат улов, што је очигледно било чудо. Петар је пао на колена, али Исус му је рекао: 'Не бој се. Од сада ћеш ловити људе.' (Лука 5,1-11) Петар и његов брат Андрија су били рибари, као и Јаков и Јован. Сва четворица су оставили свој посао и прихватили Исусов позив да постану његови следбеници (Матеј 4,18-22; Марко 1,16-18). Око годину дана касније, Петар је био међу дванаесторицом ученика које је Исус изабрао за 'апостоле', то јест за 'оне који су послати' (Марко 3,13-16)
Исус је у посебним приликама водио са собом Петра, Јакова и Јована. Они су били сведоци Исусовог преображења, видели су када је васкрсао Јаирову ћерку и били су с њим у гетсиманском врту кад му је било веома тешко (Матеј 17,1.2; 26,36-46; Марко 5,22-24-35-42; Лука 22,39-46). Та тројица апостола, заједно са Андријом, питала су Исуса да им објасни какав ће бити знак његовог доласка. (Марко 13,1-4)
Петар је био отворен, енергичан и понекад импулсиван. Изгледа да је често говорио пре свих осталих. У јеванђељима је забележено више његових изјава него изјава свих осталих једанаест апостола заједно. Петар је постављао питања док су други ћутали (Матеј 15,15; 18,21; 19,27-29; Лука 12,41; Јован 13,36-38). Он је био тај који није желео да му Исус опере ноге и који је, након што је био укорен, тражио од њега да му опере и руке и главу. (Јован 13,5-10).
Подстакнут дубоком наклоношћу према Исусу, Петар је покушао да га наговори да избегне патњу и смрт на крсту. Исус га је оштро прекорио због тог погрешног расуђивања. (Матеј 16,21-23) Током Исусове последње ноћи на земљи, Петар је рекао да га никад неће оставити, чак и ако то учине сви остали апостоли. Када је Исус био ухапшен, Петар је био храбар и бранио га је мачем, а после је отишао за њима право у првосвештениково двориште. Међутим, недуго затим се три пута одрекао свог Господара, а потом је горко плакао кад је схватио шта је урадио (Матеј 26,31-35.51.52.69-75)
Кратко пре него што се Исуа први пут после васкрсења појавио својим апостолима у Галилеји, Петар је рекао да иде да лови рибу и у томе су му се придружили остали апостоли. Чим је препознао Исуса на обали, скочио је из чамца и допливао до обале. Док су доручковали рибу коју је Исус спремио за апостоле, Исус је питао Петра да ли га воли више од 'ових', мислећи на рибе које су се налазиле пред њима. Исус је подстицао Петра да у потпуности следи њега уместо да се посвети неком послу, као што је рецимо рибарење (Јован 21,1-22)
Негде између 62 и 64 н.е., Петар је проповедао еванђеље у Вавилону, то јест на подручју данашњег Ирака, јер је тамо живело мноштво Јудејаца (1 Петрова 5,13). Тамо је саставио прву, а вероватно и другу надахнуту посланицу која носи његово име. Исус је Петра овластио за апостоле међу обрезанима. (Галатима 2,8.9) Показујући самилост и одлучност, Петар је извршио задатак који му је био поверен. Диван узор.

ЕУХАРИСТИЈА или ВЕЧЕРА ГОСПОДЊА

2011-06-24T09:20:00.001+02:00

„Вечера Господња“ добија је своје име према Павловој употреби у 1 Коринћанима 11,20. Остали уобичајени називи су „Еухаристија“ (1 Коринћанима 11,24) и „Света Вечера“ (1 Коринћанима 10,16). Ову свету тајну је засигурно успоставио сам Христос и она је прописана за наша богослужења. У три паралелна извештаја Последње вечере видимо Исуса како успоставља ову свету тајну (Матеј 26,26-30; Марко 14,22-26; Лука 22,19.20), а Павле додаје четврти извештај (1 Коринћанима 11,23-26). Христове речи успостављају основни узор Вечере: употреба хлеба које упућује на његовог тело и вина које упућује на његову крв. Ломљење хлеба и изливање вина јесте сведочанство о Христовој жртвеној смрти на крсту. Приступање чину показује се узимањем хлеба и часе. Павле надаље успоставља одржавање тог сакрамента све до Христовог повратка: „Уистину, сваки пут кад једете овај хлеб и пијете ову чашу објављујете смрт Господњу док он не дође.“ (1 Коринћанима 11,26) Посматрајући ову библијску установу, требамо запазити повезаност Вечере Господње и јеврејској пасхалног обеда и размотрити њено значење као знак и печат Христовог Новог савеза.

ВЕЧЕРА ГОСПОДЊА И ПАСХА

Два одломак показују да је Исус са својим ученицима био у горњој соби у време пасхалне вечере (Марко 14,12; Лука 22,7.8). Исусова намера да повеже нови сакрамент са старозаветном предсликом била је очигледна. Обе светковине су религијске у којима приступање самом чину показује узимање хлеба и вина. Ове се усредсређују на помирничку смрт. Нови савез учи како је пасхално јагње предслика Исуса Христа у његовој мисији помирења (Јован 1,36; 1 Коринћанима 5,7; 1 Петрова 1,19). Павле изричито наглашава како Господња вечера „објављује смрт Господњу док он не дође.“ (1 Коринћанима 11,26) Пасха је била успомена на ослобођење Израела. Прва пасха се славила у Египту у ноћи зла над прворођенцима. У израелске домове су доведена јагњад како би се о њима бринули, показујући тако на блиску заједницу између народа и жртве (Излазак 12,3) Јагњад су требала бити без мане, што је значило да је достојна жртвовања светоме Богу (1 Петрова 1,19). Јагњад су потом била заклана, а њиховом крвљу су пошкропљене странице и врхови довратника као знак се само њима него и Богу. „Где год спазим крв, проћићу.“ (Излазак 12,13) У ноћи у којој је задња невоља донела страву у домове Египћана, Израелци су благовали печено јагње с горким зељем и бесквасним хлебом. „А овако га благујте: опасаних бокова, с обућом на ногма и са штапом у руци. Једите га журно: то је Господња пасха.“ (Излазак 12,11)

Пасха је од самога почетка замишљена као спомен обред који се стално понавља. Значајно у овом обреду јесте уклањање квасца, и то не само из хлеба него из целог домаћинства. Бесквасни хлеб је у Поновљеном закону описан као симбол журбе и несреће; могао се без потешкоћа понети на дуг пут, а био је и врста хлеба која се могла припремити у кратком времену (Поновљени закони 16,3). Нови завет то разуме као позив на светост одбацивањем греха (1 Коринћанима 5,6-8)

Пасху су требали светковати баш сви чланови заветне заједнице. Робови и странци с пребивалиштем могли су учествовати само након што би обрезањем примили знак савеза (Излазак 12,43-48). Надаље, након што ће Израелци ући у Свету земљу, Пасха је била једна од три светковине током које се народ требао показати пред Господом у Јерусалиму (Поновљени закони 16,16). На такав би се начин Израелови потомци сећали Господњег избављења приликом изласка из Египта и крви која их је избавила од смрти. Три пута се у Књизи Изласка наређује очевима да пасхалном светковином причају својој деци причу свога избављења (Излазак 12,26.27; 13,8; 13,14). Иако је сам излазак из Египта био дело избављења учињено једном заувек, Пасха је била обред који се понављао и којим су каснији нараштаји били везани за то исто спасење.

ВЕЧЕРА ГОСПОДЊА КАО ЗНАК

Попут Пасхе, и Господња вечера је установљена као знак ученицима и покољењима која ће доћи иза њих. Исус је рекао: „Ово чините на моју успомену.“ (Лука 22,19; 1 Коринћанима 11,25) Догађај који је споменут је смрт Исуса Христа коју је наш Господ предвидео као непосредну стварност. Исус је поделио хлеб својим ученицима и рекао: „Ово је тело моје, које се за вас даје.“ (Лука 22,19) Потом је узео чашу говорећи: „Ова чаша је Нови савез у мојој крви која се за вас пролива.“ (стих 20) Према томе, хлеб и вино иду заједно, као што је представљено Христовим речима, означавају Исусову смрт за његове ученике као измирење за грех. Поставља се питање зашто је онда Исус успоставио Нови сакрамент, ако је Пасха већ упућивала на помирбену смрт као извор спасења? Одговор лежи у чињеници да се средишње дело историје избављења разоткривало управо за време када је Господ последњи пут окупио своје ученике. Сада када је сам праузор /Исус Христос/ дошао, узор /жртвено јагње/ више није могло на одговарајући начин симболизирати стварност коа је сада /њиме/ постала новом. Иако је симболизам суштински остао исти – милост кроз жртву помирења – симболи су ипак били промењени како би приказали сву новину догађаја спасења који ће разнети ограничења Израеловог пређашњег искуства избављења.

Прилике Господње вечере приказују Христову смрт разуму његовог народа. Још више је то наглашено у самом чину. Приступајући чину, верници показују свој удео у разапињању Христа. Они симболично приказују прикладност благодати које су зајамчене жртвеном смрћу Христа. Удео у сакраменту означава деловање Христове смрти у давању живота и снаге души, баш као што и храна и шиће одржавају физичко тело. Надаље, баш као што сакрамент симболише верниково сједињење с Христом, оно такође поставља јасну разлику између чланова Христове цркве и света, док истовремено јасно означава међусобно заједништво верника у Њему.

ВЕЧЕРА ГОСПОДЊА КАО ПЕЧАТ САВЕЗА

Један од начина разумевања идеје печата савеза је сватање да Пасха ние била пука религијска светковина, већ је била обед савезника у коме се Бог поистоветио са својим народом, прихватио их као своје те је пред њима простро своје обреде. Видимо како се то у Старом савезу небројено пута збива, али најјаснији је пример при ратификацији Мојсијевог Савеза. Господ је позвао Мојсија и Арона и још седамдесет старешина к себи на гору где „видеше Бога, па једоше и пише.“ (Излазак 24,11) То да је пасхални обед служио као обнова Савеза потврђено је кроз цели Стари завет: од Исуса Навина и његовог пасхалног славља код Гилгала (Исус Навин 5,10) па све до пасхалне обнове краља Јосије (2 Краљевима 23,21-23).

Стога, када данас презвитер служи хлеб и вино Господње вечере, то је у стварности Христос који поставља обед пред свој народ Савеза. Баш као што је крв означила домове оних које је анђео смрти заобишао, тако је Исус означио своје ученике као своје властите док је држао чашу и рекао: „Ова чаша је Нови савез у мојој крви.“ (1 Коринћанима 11,25). Средствима свога обеда савеза Исус приписује својим ученицима заслуге своје смрти помирења те нас доноси у сигурност свога Новог савеза спасења. Они који благују Господњу вечеру, имајући при том поверење у Христа, примају сигурност његовог благослова кроз овај печат његовог дела помирења.

Службени печат јесте оно што документ чини службеним. Тако Господња вечера печати Божји народ дајући им поуздани атест њиховог удела у Христу. Христос их, дакле, препознаје као своје, ширећи своје руке како би им дао да једу од хлеба и пију од чаше овога обеда савеза. То вернику јамчи да су сва заветна обећања и сви благослови спасења у његовом стварном поседу. На крају, тај печат је узајамност по којој верници учествујући признају своју веру у Христа као Спаситеља као своју лојалност и оданост Њему као своме Краљу и свечано обећавају на живот послушности Његовим божанским заповестима.

КОЛИКО ЧЕСТО ГОСПОДЕ?

2011-06-22T16:37:00.004+02:00

Петар је имао проблем. Он је знао да је Исус поучавао о опраштању, али као и свако друго људско биће и он се мучио са том идејом и тражио је здраворазумске разлоге и оправдања да не опрости. Можда је постојала и нека одређена особа којој није желео да опрости, па је тражио изговор да ипак задржи какво неопраштање.

„Нема сумње да постоје ограниченја,“ јамачно је помислио. „Исусе, ти сигурно не мислип да вечно морам опраштати, зар не? Нарочито када људи настављају да ми раде једно те исто, поново и поново?“

Тако је веле – милостиви Симон дошао до свог сопственог одговора на овај проблем и предложио га Исусу надајући се да ће то решити проблем једном за свагда. Био је одлчан да од Исуса сазна правило у вези са границом преко које опроштење не мора да иде. „Господе, шта мислиш о седам пута? Засигурно нико не заслужује да му се опрости више од седам пута?“

Волео бих да сам могао видети нежан осмех који је затитрао на Исусовом лицу. Могуће је да када је одговорио на ово предлог-питање, ни Петар ни други ученици нису били спремни да чују то што су чули: „...не кажем ти до седам пута, него до седамдесет пута седам.“ (Матеј 18,22)

Уколико сте вешти у множењу, већ сте израчунали да се у Исусовом одговору ради о броју 490, што је много, много више од Петрових седам. Међутим, овом бројком Исус уопште није предлагао да Симон, или било ко други, треба да бележи на великом листу хартије колико пута је некоме опростио, а потом када тај број пређе 490, слободно је да чини како му се хоће.

У Јеврејском језику оног времена, израз „седамдесет пута седам,“ је имао значенје: број који је толико велик, да ни не помишљаш да га забележиш. Имајући ово у виду, Исусов одговор Петру није садржавао никакво ограничење у вези са тиме колико пута треба да опрости.

Шокантна истина је да, уколико постоји нека граница, неки број опраштања преко којег ми нисмо вољни да пређемо, тада мора постојати и граница, односно гранични број преко кога Бог неће прећи у опраштању нама, а то је нешто што нико од нас не би волео да постоји.

Сетите се да је Исус у молитви Оченаш рекао: „...опрости нам дугове наше, као што смо и ми опростили дужницима својим.“ (Матеј 6,12) У овој изузетној молитви, Исус први пут износи идеју спремношћу да опростимо. Будући да нико од нас не би волео да постоји лимит у Божјој вољности да опрости нама, не сме бити ни лимит у нашој вољности да опраштамо другима – неовисно о томе шта су нам учинили.

Можда ће нам бити лакше да ово разумемо и прихватимо ако се сетимо да опроштење нема ништа са тиме да ли особа којој опраштамо заслужује опроштење или не. Опроштење је акт љубави, а не правда.

Опроштење, такође, нема ништа ни са будућим поверењем. Када некој особи опростите, то не значи да у њу имате и поверење.

Тужно је што тако много људи мисли како опроштење и поверење иду у истом пакету, тј. да опрости некоме, у себи садржи захтев: имај поверења у ту особу као да се ништа није догодило. Ово не само да није добро, већ у одређеним случајевима може бити и опасно.

Први пут када особа опрости, то је по правилу чин воље који је углавном у супротности са њеним дубоко закопаним емоцијама. Потом емоције почињу да се пробијају на површину, личећи на таласе који запљускују морску обалу, таласи којима као да нема краја.

У таквим случајевима, сваки пут када се успомене пробију на површину, имамо нову прилику да опростимо. Полагано, таласи ће се смиривати. Понеко ће можда морати да опрости и 490 пута пре него што се последња количина бола расплине и опроштење постане потпуно.

Господе, колико пута треба да опростим? Прави одговор гласи: онолико пута док више не постоји ништа што би требало да се опрости и док се сав бол не избрише. Када стигнете до те тачке, уз Божију помоћ, извојевали сте велику животну победу.

Ланци прошлости више неће моћи да вас држе чврсто у совм загрљају. Постаћете слободни да будете особа какава Бог жели да будете, и бићете у стању да испуните судбину коју је Бог резервисао специјално за вас.

Исус је било више него очигледно заинтересова за избегавање последица које би неопраштање могло да има на његове ученике (у те ученике смо укључени и ви и ја). Да је поставио гранични број у смислу колико пута да опростимо, постојала би и граница слободе коју бисмо искусили кроз опраштање другима.

Молимо зато: „Оче наш....опрости нам дугове наше, као што смо и ми опростили дужницима својим.“ (Матеј 6,12)

ПРИРОДА ОБРАЋЕЊА: ОНО ШТА ЈЕСТЕ И ШТА НИЈЕ

2011-06-22T09:44:00.001+02:00

Почећемо са негативном страном. Обраћење није само називати се хришћанином. Хришћанство је више од имене. Ако слушамо Павла, оно не лежи у речима, већ у сили (1.Коринћанима 4,20). Када би истинско обраћење било да људи престану да буду Јевреји или незнабошци и да се само назову хришћанима – и да је то све што се треба учинити – да ли би било бољих хришћана од становника Лаодикеје и Сарда? Они су се само називали хришћанима и само су по имену живели; али зато што су имали име њих је Христос осудио и запретио им да ће бити одбачени (Откривење 3,14-16). Зар нема оних који изговарају име Господа Исуса али не одступају од своје неправде (2 Тимотеју 2,19), говоре да познају Бога, али Га се делима одричу? (Титу 1,16) Да ли ће Господ примити ове као праве обраћенике? Обраћеници од греха, а још увек живе у греху? То је видљива противуречност. Наравно, да је лампа вере могла да потраје до краја, луде девојке не би остале вани (Матеј 25,12). Видимо да ће се само они који се називају хришћанима, већ и они који проповедају Христа и они који чине чуда, бити одбачени јер чине неправду (Матеј 7,22.23).

Обраћење није ставити Христов симбол крштењем. Ананија, Сафира и Симон мађионичар су били кртшени као и сви остали. Колико људи греши овде, варајући и бива преварено; сањајући да је делотворна милост обавезно повезана са спољашњим ритуалом крштења, тако да је свака крштена особа осбновљена, не само заветно већ стварно и како треба. Због тога људи мисле да зато што су обновљени приликом крштења, они не требају ништа више да ураде. Када би ово било тако онда би сви крштени морали обавезно да буду спасени, јер је обећање о опроштењу и спасењу испуњено приликом обраћења и обновљења (Дела 3,19; матеј 19,28). И заиста, ако су обраћење и крштење две исте ствари онда би људи само требало да понесу доказ о крштењу када би умрли и са тиме би одмах без сумње били примљени у небо. Укратко, ако је за обраћење или обновљење потребно само крштење, ово би се директно сукобило са стихом из Библије у Матеју 7, 13.14, као и са многим другим стиховима. Ако је ово истина, онда ми више не морамо рећи: „Али су уска врата и тесан је пут који воде у живот“ јер су сви који су крштении спасени, и врата су широм отворена, па би због тога требали рећи: „Широка су врата и широк је пут који воде у живот.“ Ако је ово истина, онда би на хиљаде могли ићи раме уз раме; и више не би морали да учимо да су праведни са муком спасени, или да не постоји потреба да се силници грабе, или да се људи боре да уђу у небо (1 Петрова 4,18; Матеј 11,12; Лука 13,24). Засигурно када би пут био толико лаган као што многи мисле да је тако мало потребно као што је крштење и вапај „Господе, смилуј се,“ ми не бисмо требали да се оптерећујемо стварима као што су тражење, куцање и борба, како Реч Божија захтева да би се спасили. Ако би ово била истина, ми више не би морали рећи: „Мало их је који га налазе“; већ би говорили: „Само неколицина људи неће ући.“ Нећемо више говорити да од много позваних само „је мало изабраних“ (Матеј 22,14), и да ће се од бројног Израелског народа само остатак спасити (Римљанима 9,27). Ако је ова доктрина истинита, ми више нећемо говорити заједно са ученицима: „Ко ће онда бити спасен?“ већ ћемо рећи „Ко онда неће бити спасен?“ Онда, када се човек крсти, иако је блудник, или псовач или завидан или пијаница, он ће ипак наследити Царство Божије. (1 Коринћанима 5,11; 6,9.10)

Неки ће можда одговорити: „такви људи, иако су примили милостиво обновљење, поново су пали и морају се поново обновити, или другачије не могу бити спасени.“

Постоји непогрешива веза између обновљења и спасења. Човек мора бити поново нановорођен, што звучи веома бесмислено. Ми онда такође можемо очекивати да човек буде два пута природно рођен као што се мора два пута родити у милости. Изнад свега, ово доводи до ствари за коју се ја борим, а то је да шта год људи чине или се труде да добију крштењем, ако се после њега понашају безбрижно, богохулнички или формално, без побожности, они морају „бити наново рођени“ (Јован 3,7). Или неће ући у Царство Божије. Онда морају много више учинити за себе од једноставног обновљења приликом крштења.

Дакле, видимо да су се сви сложили да, небитно да ли се обновљење прима приликом крштења, ако су људи видно непосвећени они морјау бити обновљени темељном и силном променом, или другачије не могу побећи од пакла. „Немојте се варати; Бог се не да исмејавати.“ Било то приликом вашег крштења или нечег другог, ја вам говорим речима живога Бога да ако се било ко од вас не моли, или је ругач или се дрући са безумнима (Приче 13,20), једном речју, ако нисте свети, строги и понизни хришћанин, не можете бити спасени (Јеврејима 12,14; Матеј 15,14). Обраћење не лежи у моралној праведности. Ово не прелази праведност Књижевника и Фарисеја, и због тога нас не може довести до Царства Божијег (Матеј 5,20). Павле, док још није био обраћен по закону је било беспрекорно (Филипљанима 3,6). Фарисеј је могао рећи: „Ја нисам грабљивац, прељубник, неправедник“ итд. (Лука 18,11). Мораш имати нешто више од оовога да покажеш или колико год себе оправдавао Бог ће те осудити. Ја не осуђујем моралност али те упозоравам да се не ослањаш на њу. Побожност укључује морал, као што хришћанство укључује људскост, исто као и што милост укључује разум; али ме не смемо одвајати ове ствари.

Обраћење се не састоји од спољашње усаглашености са правилима побожности. То је приказ да љди могу имати изглед побожности, без силе (2 Тимотеју 3,5). Људи се могу дуго молити (Матеј 23,14) и могу веома често постити (Лука 18,12), и радо слушати (Марко 6,20), и бити напредни у служби Божијој, која захтева велику цену и жртвовање (Исаија 1,11), а да ипак не спознају спасење. Они се морају више трудити око себе него што иду у цркву, дају десетак и користе молитву како би доказали себи да су прави обраћеници. Нико не може боље споља изгледати од лицемера, па чак да дају сво своје имање сиромашнима, и предају своје тело да изгори (1 Коринћанима 13,3).

Обраћење није само везати ланцем поквареност због образовања, људских закона или снага кушње. Исувише је уобичајено и лако заменити образовање за милост; али када би ово било довољно, ко би био бољи човек од Јоаса? Док је Јодај, његов ујак, био жив, он је веома напредовао у својој служби и позвао је ујака да поправи дом Господњи (2 Краљевима 12,2.7). Али ово је све било услед његовог доброг образовања, јер одмах након што је његов добри учитељ одведен, краљ постаје као везани вук и пада у идолопоклонство.

Обраћење се не састоји од просветљења или убеђења или од натприродне промене или од делимичног обновљења. Отпадник може бити просветљен (Јеврејима 6,4), и Феликс може задрхтати под осудом (Дела 24,25), и Ирод може учинити пуно ствари (Марко 6,20). Једна је ствар препознати грех због осуде, а сасивм је друга ствар разапети га због милости обновљења. Много људи мисли, због тога што их мучи савест због греха, да јењихов случај добар, али тако они мешају убеђење са обраћењем. Са тим би Каин могао проћи као обраћеник, јер је ходао земљом дубоко узнемирен, бесан због узнемирене савсти, док се није смирио због посла. Други мисе да зато што су се одрекли својих бунтовничких начна живота и одвојили се од лошег друштва или неког одређеног греха, пошто су сада трезни и цивилизовани, сада су прави обраћеници. Они заборављају да постоји огромна разлика између посвећења и цивилизованости. Они заборављају да многи желе ући у Небеско Царство и нису далеко од њега, достигну врхунац хришћанства али ипак не успеју на крају. Док их савест мучи многи ће се молити, слушати, читати и уздржавати се од ужитака у својим гресима; али чим се она смри, они се одмах врате својим гресима. Ко је био религиознији од Јевреја док је Божија рука била над њима? Али, чим је патња завршена они су заборавили Бога. Можда си оставио проблематичан грех и побегао од огромне прљавштине света, али ипак све ово није променило твоју телесну природу.

Можеш узети сирову масу олова и обликоват је у неку љупку биљку, а онда и у животињу, па у човека; али све време ће ова маса бити олов. Тако и човек може проћи кроз различите фазе, од незнања до знања, од паганства до цивилизованости, до неког облика религиозности, а све време он је и даље телесан и необновљен, његова природа и даље остаје непромењена.

Допусти да те Реч Божија убеди на време, боље заборави своје лажне и несигурне наде, него да ти смрт касно отвори очи када се будеш нашао у паклу пре него се освестиш. Био бих лажни и неверни пастир када ти не бих рекао да ако градиш своје наде на овом малопре поменутом тлу, да си још увек грешан. Допусти да твоја савест проговори. Шта те кошта да се молиш за себе? Да ли тебе који носиш Христово одело, који носиш Његово име, који си члан видљиве цркве, који познајеш теологију, који си цивилиозован и који се држиш верских обреда, који гледаш своја посла – да ли тебе мучи савест због својих греха? Јат и говорим речи од Госпдоа, ове ствари никада неће бити прихваћене код Бога. Све ово, иако је само по себи добро, неће доказати твоје обраћење и неће бити довољно за твоје спасење. Постарај се да се окренеш што пре и у потпуности. Посматрај своје срце; немој имати мира док те Бог не обнови. Мораш бити други човек или ћеш бити изгубљен човек.

Покајте се и обратите се, отерајте грехе своје уз помоћ праведности. Дођите Христу по проштење и узмите милост која обнавља. Предајте се Њему, да ходате са Њим у светости или никада нећете видети Бога. Када бисте само марили за Божија упозорења. У Његово име вас још једном опомињем. Послушајте моја упозорења. Оставите лудост и живите. Будите трезвени, праведни и побожни. Очистите своје руке, грешници; очистите своја срца ви који се двоумите. Престаните да чините зло, научите да чините добро (Приче 1,23; 9,6; Тит 2,12; Јаков 4,8; Исаија 1,16.17). Али ако желите овако да наставите као што сте до сада живели онда морате умрети.

БЛАГОДАЋУ КРОЗ ВЕРУ

2011-06-18T19:07:00.002+02:00

''Јер сте благодаћу спасени кроз веру.'' Ефесцима 2,8.
Драги читаоче, застани и са дивљењем погледај извор твог спасења који је милост Божија. Због тога што је Бог милостив, грешним људима је опроштено, обраћени су, очишћени и спасени. Ово није због њих или било чега у њима, или да може икада бити због њих да су спасени; већ због неизмерне љубави, доброе, сажаљења, самилости и милости Божије. Задржи се на тренутак на извору. Погледај реку чисте воде живота која тече са Божијег престола и Јагњета. Ко може измерити ширину Божије милости? Ко може измерити њену дубину? Као и остале Божије особине, она је бескрајна. Бог је пун љубави, јер ''Бог јесте љубав.'' Бог је пун доброте. Безгранична доброта и љубав су саставни део бића Бога Оца. То је због тога што ''је довека млост његова'' да људи нису истребљени, јер ''милосрђе његово није нестало'' (Плач Јеремијин 3,22) и грешници су доведени к Њему и опроштено им је.
ДОБРО ЗАПАМТИ ОВО, ИЛИ ЋЕШ У ПРОТИВНОМ ПОГРЕШИТИ ТАКО ШТО ЋЕШ МИСЛИТИ ТОЛИКО МНОГО НА ВЕРУ КОЈА ЈЕ ПУТ ДО СПАСЕЊА А ДА ЋЕШ ЗАБОРАВИТИ НА МИЛОСТ КОЈА ЈЕ ИЗВОР САМЕ ВЕРЕ. Вера је Божије дело милости у нама. Ниједан човек не може рећи да Исус јесте Христос осим кроз Светога Духа. Вера је долажење Христу, резултат Божанског ''довлачења''. Милост је први и последњи покретач спасења. А вера, која је преко потребна, само је веома важан део машинерије коју милост користи. Ми смо спасени ''кроз веру'', али је спасење ''благодаћу''. Вера заузима позицију канала или издувне цеви. Милост је извор и река; вера је водовод којим река милости тече да освежи жедне човечије синове. Велика је штета када је водовод покварен. Тужан је призор видету пуно племенитих водовода који више не доводе воду јер су цеви поломљене. Вера мора бити истинска и здрава, водећи право до Бога и онда до нас, да можемо постати проходан канал милости који води до наших душа. Никада не одвајај Христа од своје вере, нити размишљај о томе као о независном извору твог спасења. Наш живот је основан на ''гледању на Исуса'', а не на основу наше вере. Вером све ствари нам постају могуће, али сила није у вери, већ у Богу на кога се вера ослања. Милост је локомотива, а вера је ланац којим је вагон душе повезан са узвишеном покретачком снагом. Праведност вере није морално савршенство вере, већ је то праведност Исуса Христа коју вера обузима и прилагођава. Мир у души не произилази из намере наше сопствене вере, већ долази до Њега који је наш мир, руб хаљине за коју се вера држи, и снага долази из Њега у душу. Спасење Господње нам може доћи иако имамо веру малу као зрно горушично. Сила се налази у милости Божијој, а не у нашој вери. Велика порука се може послати танким жицама, и сведочанство Исуса Христа које даје мир може додирнути срце вером танком као нит, која је толико танка да не може издржати ни сопствену тежину. РАЗМИШЊАЈ ВИШЕ О ЊЕМУ КОГА ГЛЕДАШ А НЕ О СЕБИ. НЕ СМЕШ СКРЕНУТИ ПОГЛЕД СА ЊЕГА, И НЕ СМЕШ ГЛЕДАТИ НИШТА ОСИМ ИСУСА И МИЛОСТИ БОЖИЈЕ ОТКРИВЕНЕ У ЊЕМУ.

Неистражена богатства

2011-06-13T10:14:00.002+02:00

„Мени, најмањему од свију светих, дана је ова милост: објављивати међу поганима неистраживо Христово богатство.“ (Ефесцима 3,8)

То што павле проповеда о Христу не сме бити изненађење јер га је Христос у својој слави пресрео на путу за Дамаск (Дела 9,3.4). После тога Павле никада није губио време говорећи о било чему другом. Али шта је он мислио када је говорио о неистраживом богатству Христовом?

Постоје неистражива богатства у Христу као особи јер је Он био и Бог и Човек. Ово је без сумње велика мистерија. Али пажљиви хришћанин никада неће бити посрамљен да верује да је Христос и човек и Бог. Да је Он био само Бог онда никада не би могао да искуси наша искушења и слабости. Као Бог Он има моћ да спаси; као Човек Он је тачно прилагођен да буде наш представник. Иако је ово необјашњива истина, такође је и драгоцена истина да је Христос и Бог и Човек.

Оно што је Христос учинио за нас својом смрћу, васкрсењем и вазнесењем је неисказано. Он је извршио дело свог Оца које му је дато (Јован 17,4): дело испаштања, измирења, откупљења, замене као праведник за неправеднике и задовољио је Божије праведне захтеве за нас. Свака од ових речи има тако богато значење.

Постоје неистражена богатства у разним службама које Христос чини за своје људе. Он је посредник, њихов адвокат, њихов првосвештеник, њихов пастир, њихов лекар, њихов капетан, њихов господар, њихова глава, њихов претходник, њихов старији брат. Оним верницима који се боре да живе живот вере све ове службе су неисказана богатства.

Постоје неистражена богатства у именима и називима која припадају Христу. Ја их не могу све овде навести, али пажљиви читалац Светога писма тамо ће пронаћи имена као што су Јагње Божије, хлеб живота, врата, пут и истина и живот, вино, стена, угаони камен. Невернику су ова имена само бесмислене речи али вернику су неистражена богатства.

Оно што Христос намерава за своје људе је неисказано богатство. Богатство је у моћи помиловања, опроштења, очишћења; богатство је у стрпљењу, самилости, снази и будућој слави. Верник ће знати да не постоје богатства као ова у ниједној другој особи осим у Христу.

Сва ова богатства су неистражена – она су као рудник у коме се нова богатства стално откривају. И најбољи верници тако мало снају о овом Спаситељу. Али знати бар мало о овом Христу је вечни живот. Они који имају Сина Божијег имају живот; они који немају Сина Божијег немају живот (1 Јованова 5,12). Када ми дођемо у славу бићемо изненађени колико смо несавршени знали о овим неисказаним богатствима Христовим, и колико смо га мало волели. Хајде онда да га боље упознамо сада јер је то пут ка светости.

жива вода

2011-06-13T09:29:00.003+02:00

„У последњи велики дан празника стајао је Исус и викао: Ко је жедан, нека дође к мени. Некиа пије, ко верује у мене, како каже Писмо. Реке ће живе воде потећи из његове утробе.“ Јован 3,37.38.

Град је био Јерусалим, центар Јудаизма и база Фарисеја и Садукеја. Било је то приликом празника Сеница, један од великих годишњих празника за Јевреје, који су се трдулили да тог дана буду у Јерусалиму. Време је било последњи дан тог празника, када је, по традицији, вода вађена из базена у силоаму и пресипана на олтару у храму. Теолози су подељени што се тиче значења последњег великог дана празника. Неки говоре да је био седми дан, врхунац фестивала. Други говоре да је био осми дан, последњи дан фестивала Јеврејске годиен. Сваког од седам дана вода је била пресипана на олтару где је жртвеник горео, симболизирајући воду из Мериве (2 Мојсијева 17). Осмог дана није просипана вода, симболизирајући да Месија још увек није дошао. Можда је у тој тишини Исус проговорио ове речи позива, али није сигурно.

Постоје три ствари у овој Христовој изјави које требамо испитати:

1.Проблем; 2.Решење; 3.Обећање;

Свако ко је чуо Исуса зна како боли телесна жеђ. Физичка бол је једна ствар; патња ума је нешто више. Имати немирну савест, сазнање да нисмо спремни за сусрет са Богом, бити свестан кривице и грешности – ово је највиши степен бола. Ово је, несумљиво, жеђ о којој Исус говори. То је жеђ за помиловањем, опроштењем греха и жеђ за миром са Богом. Ово је жеђ коју су Јевреји осећали после Петрове проповеди на дан Пентекоста (Дела 2,37). То је жеђ коју је Филипљански тамничар осетио када је био свестан духовне опасности (Дела 16,30)

Ово је жеђ коју су многе велике Божије слуге осетиле када је светло духовног разумевања освануло у њима. И сигурно није превише рећи да би свако од нас трабало да бар мало осети ту жеђ. Недосттај осећаја у нашем физичком телу је сигурни знак присуства смрти у том делу. Ништа тако убедљиво не доказује духовну смрт људских умова од недостатка жеђи за миром са Богом. Свето писмо описује неверне мушкарце и жене као духовне мртве – без осећања за Бога. Заиста је ужасна ствар када Исус мора рећи души: „Говориш наиме: Богат сам, обогатио сам се и ништа не требамо, а не знаш да си бедан и невољан, сираомах, слеп и го.“ (Откривење 3,17) Осећај греха, кривице и сиромаштва душе не нешто за шта морамо захвалити богу. То је први знак да Свети Дух ради у животу. Не када ми почнемо да се осећамо добро већ када поченомо да се осећамо лоше тек онда правимо прве кораке према небу: ово је азбука истинског хришћанства.

Шта је решење за овај проблем? Послушати Христов позив и доћи ка њему. Овде је свачији одговор на проблем како имати мир са Богом: „Нека дође к мени и пије.“ Исус је извор духовне живе воде које је Бог обезбедио жедним душама. У Христу постоји бескрајан извор сваког духовног благослова који нам је потребан – помиловање, опроштење, милост, мир, одмор, утеха и нада. Ако ико осећа да је његова душа жедна, нека дође Христу и нека пије. (Јован 6,35.37; 8,12; 10,9; 14,6; матеј 11,28) Они који чезну да њихова духовна жеђ буде угашена морају доћи кдо самог Христа. Не смеју се задовољити само одлажењем на богослужења или одласком на хришћанске састанке, или неком религиозном церемонијом. Ако је то све што је учињено, овакви људи ће поново ожеднети. Морамо директно доћи Христу. Није довољно само желети, говорити, намеравати да оствариш или се надати. Ми се морамо стварно предати Христу. Свакако дођи у жалости и покајању због почињених греха – али није довољно само се ослањати на нашу жалост за прихватањем код Њега. Ми се такође морамо предати Њему у вери. Пити од Њега значи веровати у Њега, зависити од Њега, не ослањати се ни на шта друго осим на Њега за наше спасење. Али ипак, ма колико једноставан био овај лек за жеђ, веома је тешко убедити људе у њега. Богу хвала ако си га ти пронашао за себе.

Нико од нас није обраћен само због наше користи; обраћење људи веома често води до, из Божије сврхе, обраћења других људи. Ја сумњам да ће икада постојати иједан верник који неће бити неком другом река живе воде. И ја верујем да ће многи људи на своје запрепашћење открити, на дан васкрсења, потпуно значење овог обећања, а да нису били свесни да су били благослов многим људима.

OPRAVDANJE, POSVOJENJE I POSVEĆENJE

2011-06-02T15:37:00.003+02:00

„Opravdani dakle verom imamo mir s Bogom po Gospodu našemu Isusu Hristu. Po njemu smo zadobili verom pristup k ovoj milosti u kojoj stojimo, i hvalimo se nadom Božje slave. Nada se pak ne sramoti jer se Božja ljubav izli u naša srca Svetim Duhom, koji nam je dan.“ (Rimljanima 5,1.2.5)

„Staza je pravednika kao osvit; on sve više svetli, do potpuna dana.“ (Mudre izreke 4,18)

„Zato braćo, pobrinite se još više da utvrdite svoj poziv i izbor, jer čineći ovo, nećete nikada pasti.“ (2 Petrova 1,10)

Opravdanje, posinjenje, i posvećenje nisu jedini blagoslovi zavetne milosti. Opravdanje, posinjenje i posvećenje su apsolutno neophodni za spasenje. Niko neće biti spasen bez ovih blagoslova. Svi verujući jesu opravdani i posinjeni. I svi su posvećeni. Ali ne možemo uvek reći da svi verujući uživaju i druge blagoslove milosti. Drugi blagoslovi (kao što su sigurnost, mir, radost, itd.) ili prate ili proizilaze iz opravdanja, posinjenja i posvećenja. Oni ne stoje sami za sebe, drugim rečima, ali u određenom smislu zavise od „glavnih blagoslova.“

Uzmimo, na primer, sigurnost Božije ljubavi. Činjenica jeste da nemaju svi pravi vernici – i nemaju svo vreme – ovaj blagoslov otkupljenja. Postoje barem dva slučaja u kojima je ovo očigledno. Novoobraćenik ne mora shvatiti da može znati da on jeste Božiji izabranik. On ne mora poznavati dovoljno Bibliju da bi to znao. Bez sumnje, zbog ovoga postoje takvi tekstovi u Bibliji koji ih ohrabruju da steknu tu sigurnost. „Zato braćo, pobrinite se još više da utvrdite svoj poziv i izbor, jer čineći ovo, nećete nikada pasti.“ (2 Petrova 1,10) „Ovo pišem vama koji verujete u ime Sina Božijega, da znate kako imaate večni život.“ (1 Jovanova 5,13) Vidimo da vernik nema sigurnost odmah nakon što poveruje, barem ne potpunu sigurnost o kojoj Biblija govori (Jevrejima 6,11). Drugi slučaj tiče se čoveka koji ima sigurnost i onda dođe do sumnje u svoj status pred Bogom. (vidi Psalam 51,8,12; Psalam 77) U Psalmima se nalazi mnogo ovih izraza nedostatka sigurnosti. Zato što Bog nikada ne napušta one koji su obnovljeni, obraćeni, opravdani i posvojeni, oni koji izgube svoju sigurnost vremenom je mogu povratiti. To i trebaju raditi. I to mogu činiti dajući revnost u utvrđivanju svog poziva i izbora. Ovde ponovo vidimo važnost odnosa između Božijeg dela milosti u verniku, i vernikove odgovornosti. Bog nikada neće napustiti pravog vernika, čak ni kada privremeno ne čini ono što bi trebao činiti. Ali to ne menja činjenicu da sve dok on (zabludeli vernik) ne ispravi svoje puteve, i vrati se marljivosti, neće imati sigurnost da pripada Bogu.

Drugi blagoslov koji je blisko povezan sa sigurnosšu jeste mirna savest. Takođe i radost u Svetome Duhu. Ovo je vidljivo iz činjenice da Pavle ponekada apeluje na svedočenje svoje savesti, i na njegovo unutrašnje osećanje radosti, kao dokaz činjenice da poseduje sigurnost Božije ljubavi (2 Korinćanima 1,12; 2 Timoteju 1,3). Svest vernika je u miru, jer je vernik stavio svoje poverenje u žrtvu Isusa Hrista, i traži da čini one stvari koje su ugodne Bogu; to čini kao izraz svoje zahvalnosti Hristu. Ovo verniku daje radost. Kada je David pao u greh, on nije izgubio sigurnost, mirnu svest, i radost u Svetom Duhu. Zato je i molio „obnovi u meni radost spasenja“ kada je i molio „nemoj me odbaciti.“ (Psalam 51,11.12)

Jedan od velikiH sukoba u crkvenoj istoriji glasi: „Može li pravi vernik pasti?“ U odgovoru na ovo pitanje, moran napisati, da, pravi vernik može pasti u svojoj vernosti Bogu, ali takođe moram napisati i ne, pravi vernik nikada ne može pasti od Božije milosti. Poslužiću se ilustracijom Čarlsa Sperdžena (C.H.Spurgeon) čoveka na palubi broda.. Ako nije pažljiv, on zaista može pasti na palubi i povrediti se. Ali je i dalje na brodu. Hristos je rekao za sve istinite vernike: „I ja im dajem život večni, i neće propasti doveka, i niko ih neće oteti iz moje ruke.“ (Jovan 10,28)

Biblijsko učenje o očuvanju svetih, ne znači da će svi vernici vidljive Crkve biti spaseni. To ne znači da će svi koji su „rođeni zavetno, kršteni i poučeni“ biti očuvani. Jovan govori o takvima: „Od nas izađoše, ali nisu bili od nas; jer kad bi bili od nas,ostali bi s nama; na njima se je trebalo očitovati da nisu svi od nas.“ (1 Jovanova 2,19) Izgledalo je da jesu u milosti, ali nisu. Kada pojedini smatraju da time što su u milosti, ne moraju paziti na svoje postupke, samo pokazuju da nemaju razumevanja. Očuvanje proizilazi iz opravdanja, posvojenja i posvećenja. Drugim rečima, ne pripada nikome ko nije obraćen u srcu, u kome ne obitava Sveti Duh. Nije moguće čoveku u kojem prebiva Sveti Duh, da živi u miru sa grehom. NEMOGUĆE!!! Očuvanje ne znači da su istiniti vernici spaseni svojim delima. Očuvanje zahteva napor, to je istina. Niko neće biti spasen a da ne učini napor da bude svet. Međutim, Biblija je jasna kada naučava da Bog jeste taj koji radi u nama i čini sve dobro; da je Bog taj koji mora primiti potpunu hvalu kada osajemo očuvani u milosti. Jovan ovo veoma jasno naglašava kada piše: „Svako koji je rođen od Boga, ne čini greha, jer njegovo seme ostaje u njemu; ne može grešiti, jer je rođen od Boga.“ (1 Jovanova 3,9) Greh o kojem se u ovom stihu govori je najverovatnije greh na smrt (1 Jovanova 5,16). Taj greh vidimo u onima koji ispovedaju Hrista, a zatim se okrenu od njega ponovo. To je nešto što pravi vernik nikada ne bi uradio. On to ne može da uradi jer Jovan piše: „Znamo da nijedan koji je rođen od Boga ne greši; nego ga čuva rođeni od Boga i Zli ga se ne dotiče.“ (1 Jovanova 5,18) Jasno je da jedino Bog mora primiti zasluge jer Bog je taj koji je dao veru, milost, novu prirodu, volju i moć, i Bog je taj koji čuva.

Na kraju, najvažnija stvar koja se mora naglasiti po pitanju opravdanja, posvojenja i posvećenja jeste: ovi blagoslovi ne dolaze verniku automatski. On mora da sledi savet: „Zato braćo, pobrinite se još više da utvrdite svoj poziv i izbor, jer čineći ovo, nećete nikada pasti.“ (2 Petrova 1,10) On mora tražiti ove stvari po redu kako bi ih našao. Ponavljam: svaki pravi vernik pronalazi ove blagoslove u pravo vreme, jer Božija delotvorna milost radi u njegovom srcu. Stoga nikada ne smemo zaboraviti da kažemo: „Hvala Bogu koji nam dade pobedu po Gospodu našemu Isusu Hristu.“ (1 Korinćanima 15,57)

„Јер ако труба да нејасан глас, ко ће се спремити на бој?“ (1.Коринћанима 14,8)

2011-05-29T11:21:00.001+02:00

Времена у којима живимо захтевају од нас да одржавамо хришћансkу истину у целости и ауторитет Библије као Речи Божје. У новинама, часописима, књигама, предавањима а понекада и у проповедима, писци и говорници још увек овде рат против темеља хришћанства. Филозофи и научници нам константно говоре да ниједна необразована особа не може поверовати у натприродну религију, или у целу Библију, или у могућност чуда. Истине као што су Св.Тројица, Христово божанство, особа Светога Духа, постојање ђавола и стварност неба и пакла су, многи мисле, смеће. И све се ово ради тако мудро да може утицати на слабог хришћанина.

Таква веровања нас не смеју изненадити. Још од Адама и Еве ђаво непрестано ради, искушавајући људе да не верују у Бога (Лука 18,8; 2.Тимотеју 3,13; 2.Петрова 3,3). Не треба да будемо изненађени толиким неверство. Не треба да се поколебамо у мислима. Хришћанство ће преживети све нападе мудрих неверника. Када такви скептици ураде све што могу, ми не смемо заборавити три велике чињенице које се не могу одбацити.

Прва чињеница је сам Исус Христос. Ако хришћанство није истинито, и није од Бога, како онда скептици објашњавају Исуса Христа? Како они објашњавају Његово појављивање у људској историји? Како они објашњавају да је Он, без силе или подмићивања, оставио тако упечатљив траг у свету? Зашто не постоји нико сличан Њему од почетка људске историје? Ништа га не може објаснити, осим онога што Библија каже о Њему.

Друга чињеница је сама Библија. Зашто је ова књига таква каква јесте? Како то да је ову књигу очигледно написало неколицина јеврје у удаљеном делу земаљске кугле, у различитим временским периодима историје и без да су се међусобно познавали, а она и даље постоји због своје вредности – такво промишљена, тако једноставна, тако мудра, тако без погрешака? Ово се само може објаснити ако је књига натприродна и од Бога.

Треће чињеница је утицај које хришћанство има на свет. Ако је хришћанство само људскио изум а не Божја реч, како то онда да је оно толико променило стање људске врсте? Како другачије скептици могу објаснити моралне разлике стања људске расе пре и после његовог настанка? Како објашњавамо разлике између земања где је хришћанство било присутно и оних земања где није? Само чињеница да нам хришћанство доноси сазнање о Божјој истини и светости може објаснити његов утицај на свет.

Многи кажу да хришћани изгледају веома несигурно о томе шта је права а шта погрешна доктрина. На њих веома лако утичу мудри проповедници или нове и привлачне идеје. Једина сигурна ствар о оваквим људима је да они не воле да буду сигурни у Библијске истине. Ови људи живе у некој врсти духовне магле, у којој ништа не виде јасно. Опасност је та да ће се они удаљити и отићи у гроб без икакве утехе или наде у својој вери. Објашњење оваквог стања није тешко наћи. Људско срце је природно слепо за лепоте духовне вере и није заинтересовано за тражење верских истина. Ми волимо да нас људи сматрају веома толерантнима и прилагодљивима. А резултат тога је тежња да будемо мање него јасни у шта верујемо.

Хришћанске победе су увек извојеване јасном доктринарном теологијом. Ми морамо јасно научити људе о Христовој смрти и шта она значи, морамо уочити о погубној природи греха, о оправдању вером, о обновљењу Светим Духом, о потреби за покајањем и да се предају Христу. Ово је та врста прецизног учења коју Бог благосиља успехом вековима.

Никада не смемо заборавити да било шта што јавно радимо везано за нашу веру, то мора бити праћено личном побожношћу. Времена захтевају од нас да се више посветимо личној побожности.

Хајде да се искреније молимо у личним молитвама. Када верници не успеју да буду налик Христу у јавности то је због тога што су дуго пре тога запостављали своју интимну побожност.

Хајде да се више посветимо читању Библије. Непознавање истина Светога писма ће нас навести на многе погрешке у размишљању и учиниће нас лаким пленом за ђавола.

Морамо посветити време да седимо у миру и размотримо своје духовно стање, да имамо заједницу са Богом и да размишљамо о Библијским истинама. Духовни напредак у многоме зависи од наше интимне побожности: „Уђи у своју собу и затвори врата своја“ су Исусове речи коеј се запостављају ових дана (Матеј 6,6).

У свсетлу духовних опасности времена у коме живиш, да ли чиниш све што можеш за духовну добробит душа других? Потребно је учинити многе ствари, зато искористи сваку прилику коју можеш да евангелизираш друге људе. Сети се да Бог често ради кроз најпонизније слуге. Буди одлучан у томе да не одеш сам у небо.

НЕИСКАЗАНО БОГАТСТВО

2011-05-28T12:43:00.004+02:00

„Мени, најмањем од свију светих, дана је ова милост: навјешћивати међу поганима неистраживо Христово богатство.“ (Ефесцима 3,8)

Ова понизност је ван сваког разумевања многих који себе називају хришћанима, а који су без правог хришћанског искуства. Они не могу разумети сукобе, страхове, наде, боли правог хришћанина. Као што слепац не може ценити уметничка дела и као што глува особа не може уживати у музици, тако и необраћена особа не може разумети овакву врсту духовне понизности.

Ова духовна понизност је осећање којег је свестан сваки истински верник. Што више знања о Богу хришћани имају у својим срцима то је дубљи њихов осећај греха. Што више они разумеју Божју светост они су свеснији својенесветости, и мања је могућност да ће мислити за себе да су савршени. Ово је понизност која се тражи.

Шта ми то имамо у себи да би могли бити поносни? Од свих створења рођених на овом свту, нико није толико завистан као људска бића. Физички, коме треба више бриге и пажње него нама? Умно, колико је много људи несвесно и колико несреће сами себи доносимо нашом неозбиљношћу. Сигурно је да би требали бити најпонизнији од свих створења на земљи. Што више понизности имамо то ћемо бити сличнији Христу (Филипљанима 2,6-8).

Када једном јасно разумемо како смо спасени, и вођени кроз живот, и доведени да уживамо у тако дивној небеској слави, ми ћемо онда у потпуности схватити чудо онога што је Бог учинио за нас, своје вернике, и онд аће нам та врста понизности, коју нам Павле показује, бити тако исправна.

Павле сматра да је главни задатак апостола било проповедање хришћанске поруке. Он разјашњава ово у својим писањима: „За које сам постављен проповедник.“ (1.Тимотеу 2,7) „Еванђеље, за које сам ја постављен апостол и учитељ.“ (2.Тимотеју 1,11) „Јер Христос не посла мене да крстим, него да проповедам еванђеље.“ (1.Коринћанима 1,17) Павлова последња инструкција Тимотеју, коме је оставио да се стара о цркви, била је: „Проповедај Реч.“ (2.Тимотеју 4,2)

Свето писмо захтева дело проповедања од слуге. Ово је јасно из текстова у Новом завету које смо већ видели. Ниједан искрени читалац писама Тимотеју и Титу не може доћи до било ког другог закључка осим да је проповедање библијско дело.

Проповедници су користан дар који је мудро дат нама од Бога. Бог је Бог реда који ради користећи људе као средства. Ми немамо право да очекујемо од Њега да стално ради кроз чуда. Нема бољег плана за константно проповедање Божје истине и за одржавање Божјих захтева у црквама него од тога да Он подигне верне проповеднке.

Бити проповедник је велика привилегија и озбиљна одговорност. Част је за једну особу да буде амбасадор а колико је већа част бити амбасадор Краља над краљевима. Такође је и озбиљна одговороност исправно представљати Онога коме је он амбасадор: „Зато и ја вас чиним презренима и ниским код свега народа, јер се нисте држали мојих путова и код примене Закона гледате на особу.“ (Малахија 2,9)

Требамо ревно молити за проповеднике, да они буду верни Божјој речи. Молимо Бога да подигне још више и више проповедника.

Постоје неисказана богатства у разним службама које Христос чини за своје људе. Он је посредник, затупник, првосвештеник, пастир, лекар, капетан, господар, глава, претходник, старији брат. Оним верницимна који се боре да живе живот вере све ове службе су неисказана богатства.

Постоје неисказана богатства у именимна и називимна која припадају Христу. Он је Јагње Божје, хлеб живота, врата, пут и истина и живот, вино, стенба, уаони камен. Невернику су ова имена само бесмислене речи али вернику су неисказана богатства.

Оно шта Христос намерава за своје људе је неисказанао богатство. Богатство у моћи помиловања, опроштења, очишћења, стрпљења, самилости, снази и будућој слави. Верник ће знати да не постоје богатства као ова у ниједној другој особи осим у Христу. Хајде онда да га боље упознамо сада јер је то пут ка светости.